Један свет, спокојнији и тиши, увек постоји паралелно са нашим.
Понекад нам буде допуштено да посетимо његов мир.
Између капија и дворишта, по осунчаном путу, маче јури жути листић: чупаво биће се створило ниоткуда у насељу већ пуном мачака. Оне га посматрају са немарне удаљености: разиграност туђег младунчета тек незнатно узнемирава њихову господску лењост. Риђи матори пас избегава своју дужност, да је десетак година млађи, можда би га појурио. Голубови се сунчају на крову, њих поготово није брига.
У трому равнодушност топлог октобарског поподнева непознато маче доноси драж младог света: игру, рањивост најневинијих бића, најчистију лепоту на Земљи.
Помислим, колико је, Боже, диван Твој свет у тим бистрим очима.
Онда се сетим, прошле недеље, баш у време ручка, у истом крају, срела сам полуслепог жутог мачка: стајао је на стубу и посматрао, оком које гноји, како умиру крошње ораха.
Како ли је био диван Универзум у тим умирућим зеницама, мој Боже.
Постоји, срећом, тајни свет ћутљивих бића: њихове очи виде ствари које ми никада нећемо видети.
