Dok zemlje poput Malija, Burkine Faso i Senegala, gde se živi sa visokim temperaturama tokom većeg dela godine, funkcionišu bez vanrednog stanja i dramatičnih kampanja, u Evropi – posebno u Nemačkoj i nemačkom govornom prostoru, sve češće vlada atmosfera „klimatske uzbune“. U državama sa relativno blagom klimom i prosečnim godišnjim temperaturama oko 7 do 11 stepeni, uvode se planovi zaštite od vrućine koji po mišljenju kritičara, zvuče kao uvod u distopijske scenarije.
Prema navodima iz međunarodnih baza podataka i klimatskih normala za period 1991- 2020, Nemačka se po prosečnoj godišnjoj temperaturi kreće oko 10 -11°C, daleko od tropskih uslova. Najtoplije zemlje sveta, poput Malija (oko 28,8°C), Burkine Faso (oko 28,7°C) ili Kiribatija (oko 28,2°C), nemaju „vanredne režime“ zbog vrućine – tamo je toplota normalno stanje i deo svakodnevne rutine.
U Nemačkoj se, međutim od 2023. godine promoviše takozvani „Hitzeschutzplan“ – plan zaštite od vrućine. Formalno, zbog federalnog sistema, nema jedinstvene obavezne šeme na saveznom nivou, ali inicijative postoje po pokrajinama i gradovima: preporuke za rashlađivanje, „cooling“ centri, smernice za škole, staračke domove i druge ranjive grupe. Sama ideja preventivnih mera nije sporna – sporno je, kažu kritičari, to što se sve češće stvara utisak da je nekoliko toplih dana godišnje dovoljan razlog za permanentnu uzbunu, a u javnosti se povremeno provlače i spekulacije o „klimatskim lokdaunima“, iako takve mere nisu zvanično usvojene.
Disproporcija, poručuju skeptici, bode oči – stanovnici Sahare ili tropskih ostrva rade i žive na 40°C bez posebnih „hitze akcija“, dok se u evropskim gradovima, gde su vrućine uglavnom sezonske i kratkotrajne, stvara narativ o „novoj normalnosti“ koja traži sve više regulacije. Evropa se zaista zagreva brže od globalnog proseka, ali upravo to otvara pitanje – da li se problem rešava razumnom adaptacijom ili političkom dramatizacijom.
Jedan od praktičnih razloga zbog kojih vrućina u Evropi jače „pogađa“ jeste infrastruktura, mnogi stanovi i kuće nisu građeni za toplotne talase, a klima-uređaji su ređi nego u toplijim regionima sveta. U tom kontekstu, deo javnosti poručuje da bi bilo smislenije ulagati u adaptaciju (senčenje, zelenilo, bolju izolaciju, pametne urbanističke mere) umesto u moralnu paniku i nove namete koji se često predstavljaju kao „spasavanje planete“.
Kritičari ovakve politike idu korak dalje i tvrde da se iza svega krije zamenska religija – zelena ideologija koja rizike prenaglašava kako bi opravdala skupe programe, poreze i postepena ograničenja. Dok tropske zemlje, kažu oni, ne troše milijarde na „borbu protiv klime“, Evropa sve češće troši političku energiju na kampanje koje više liče na disciplinovanje društva nego na trezvenu zaštitu građana.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Vrućina je realan meteorološki fenomen, ali i deo života u velikom delu sveta. Hladne i umerene zemlje ne treba da glume da su „na ivici pakla“ čim termometar pređe 30 stepeni, niti da od svake vremenske epizode prave ideološku mobilizaciju. Razumna adaptacija – da. Klimatska panika kao model upravljanja društvom – ne.
Piše: Nina Stojanović
