Posle Velikog rata, kasnije poznatog i kao Prvi svetski rat, ostalo je mnogo zapisa običnih ljudi, seljaka, kao što je bio Milisav Bojović iz Starog Nagoričana kod Kumanova.
Milisav Bojović bio je još jedan od desetine hiljada junaka koji su bili spremni da polože život na oltar Otadžbine, ali je na samom početku rata, u blizini rodnog sela, izgubio ruku od granate, a za hrabrost je odlikovan Karađorđevom zvezdom s mačevima.
„On nije počeo u školi svoju vojničku karijeru, nego u rovu, na bojnom polju, kao i ostali njegovi seljaci. Danas ima desetoro unučadi i isto toliko ožiljaka od rana, koje će ga do smrti opominjati na minule ratove. I na razbijenim grudima, koje su pokrivene koporanom od žutog seljačkog šajka, čitav venac odličja koja on samo ponekad pokazuje svojim unučićima. Pored Karađorđeve zvezde, Milisav Bojović ima i Belog orla s mačevima, tri Obilićeve medalje za hrabrost i dve spomenice iz dva teška rata. Rodom je Crnogorac i on se ponosi time. Njegova krupna gorštačka figura još se nije savila pod teretom godina i zlih dana koje je ostavio za sobom. Iako bez ruke, stari ratnik još nosi revolver za pojasom i to mu pravo niko ne može oduzeti. Običaja radi, navike radi“, zabeleženo je u knjizi „Vitezovi slobode“ iz 1938. godine, čiji je autor Milan Šantić.
O svom vojevanju retko kad govori, iako je proveo čitav jedan vek na bojnom polju. Vojničke dužnosti poznao je još pre trideset godina i otada je mrčio pušku u svim ratovima, kad god je ustrebalo. Posle balkanskih ratova kratko vreme bio je kod kuće, a onda pođe u svetski rat ponovo. Bio je poručnik druge čete trećeg bataljona Desetog pešadijskog puka.
„Učestvovao sam u borbama kod Šapca“, priča on kratko i suvo. „Prelazili smo Savu kod Klenka i borili se na Ceru, a ono zatišje 1915. godine zateklo nas kod Uba. Prvog avgusta došli smo u Markovac kod Mladenovca, u Vlaškom Polju ukrcali se u voz, pa na bugarsku granicu kod Pirota. Naš Deseti puk otišao je na Tumbu. Posle smo pripali Vranjskom odredu Milana Tucakovića, pa odstupali preko Leskovca i dalje. Najteže su moje uspomene iz Albanije. Ljudi iz čete padali su mi bolesni i gladni, a ja nisam mogao da im pomognem. Po pet dana ni sam hleba nisam okušao. Jednog kaplara, nekog Ristića, tu je rodom iz Šumadije, četiri dana smo nosili na rukama. Malaksao nesrećnik na prvom koraku i pao pored puta“, ispovedao je junačina Bojović i dodao:
„Ko je znao da ćemo se mi pod onakvim mukama probijati preko Albanije. Nosili smo ga četiri dana, a posle ljudi malaksali. Ne možeš nositi celu četu. Plakali smo kad smo ga ostavili. Ostao je u snegu, pored druma. Još mi se čini da gledam onaj njegov tužni i molećivi pogled kad smo se pozdravili. Umro je, valjda, istoga dana. Skapao od zime i gladi.“
Posle dođe Valona i Krf, pa onda hajde na Solun. U Topčinu su mesec dana trajale vežbe. Posle smo upućeni na Kožuh. Tu sam bio prekomandovan u Trinaesti, pa u Šesti puk Drinske divizije. Gurao sam sa svojom četom do Dugog Rida kod Velesa.
„Odrediše me tu kao novog komandanta za noćni napad. Izvršili smo juriš. Beše pokolj. Sve čiste Švabe, deca mlada, lepa kao devojke. Duša te boli da ga ubiješ. Ali, rat je prokletstvo. Tu sam zarobio sedamdeset i pet vojnika, dvanaest puškomitraljeza i dva poljska topa. Jedan golobrad Švaba, sav riđ, pravo dete, sklopio ruke pa moli: ‘Gospodine kapetane’ (već sam bio proizveden za kapetana), ‘nemoj da nas streljaš!’“
„Ne boj se, dete“, velim mu ja, „vama ni dlaka neće faliti, jer mi znamo da ste vi bili ispravni.“
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
„Doživeo sam mnogo takvih slučajeva. Sve je to slučajnost. Nisam ja verujte, bio ništa bolji junak od drugih. Imao sam ja u četi vojnika koji su bili vitezovi, sokolovi. Sami su se nudili da idu na najopasnija mesta. Oni su bili junaci, oni su neznani junaci koji su najviše podneli. Sedamnaestog septembra ranjen sam na Mladom Nagoričanu. Skrhane mi grudi i ostadoh bez ruke. Invalid celog života. Hvala Bogu kad je sve to prošlo. Dosta je bilo“, govorio je Milisav Bojović, jedan od srpskih vitezova slobode.
Piše: Siniša Kostić
