U švedskom gradu Malmeu nalazi se „supermašina“ Siptex – najmodernija automatska stanica za sortiranje tekstilnog otpada u Evropi. Projekat vredan gotovo 50 miliona kruna (oko 4,5 miliona evra) predstavljen je 2021. godine kao pionirski iskorak ka kružnoj ekonomiji- mašina razdvaja pamuk, poliester, vunu i mešavine tekstila brzinom od tone na sat, a sortirani materijal trebalo je da završava u fabrici Renewcell, koja je od starog tekstila proizvodila novu celuloznu sirovinu Circulose.
Taj koncept raspao se početkom 2024. godine, kada je Renewcell otišao u stečaj – tržište za reciklirani tekstil praktično nije postojalo. Siptex danas tehnički funkcioniše, ali oko 1.200 tona već sortiranog materijala stoji u magacinu bez kupaca. „Tehnologija nije problem, problem je ekonomija“, priznaju odgovorni iz državne agencije za zaštitu životne sredine i uključenih opština.
Reciklirani tekstil i dalje je 30% do 50% skuplji od „devičanskog“ materijala. Globalna modna industrija zasniva se na jeftinoj radnoj snazi u Bangladešu, Vijetnamu ili Etiopiji, gde radnici mesečno zarađuju 100–200 evra. Dok je jeftinije proizvesti novu majicu u Aziji nego reciklirati staru u Švedskoj, tržište za skupo „zeleno rešenje“ ostaje ograničeno, bez obzira na ambiciozne planove.
Švedska se godinama predstavlja kao svetski lider u ekologiji, ali kada je trebalo uvesti obaveznu reciklažu tekstila ili strože obaveze za brze modne lance, politička volja je izostala. EU direktiva koja predviđa posebno sakupljanje tekstilnog otpada od 1. januara 2025. godine, još nije u potpunosti preneta u švedsko zakonodavstvo, dok Siptex za sada ostaje skup simbol nedovršenih ambicija.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Dok Švedska ulaže desetine miliona u postrojenje koje nema kome da proda svoj proizvod u Srbiji većina tekstilnog otpada i dalje završava na deponijama ili u pećima. Naša slabost je što nemamo ni ozbiljan plan ni infrastrukturu, a švedska što je plan ostao zarobljen između političkih obećanja i realnosti tržišta. Na kraju, pokazuje se da je jeftinije priznati granice sopstvene politike nego ulagati u skupi zeleni marketing bez pokrića.
Piše: Nina Stojanović
