Napad na autobus UNHCR-a 2. februara 2000. godine, u kojem su mučki ubijena dvojica Srba, nije bio izolovan incident, već deo mračne, sistematske kampanje etničkog čišćenja i zastrašivanja srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji. Ovaj zločin, počinjen pred očima međunarodne zajednice, označio je početak novog talasa nasilja čiji je krajnji cilj bio jasan: proterivanje preostalih Srba sa njihovih vekovnih ognjišta i brisanje tragova njihovog postojanja u južnoj srpskoj pokrajini.
Tog kobnog dana, autobus UNHCR-a, koji je prevozio srpske civile iz sela Banja ka Kosovskoj Mitrovici, postao je meta albanskih ekstremista. Raketni napad kod sela Čubrelj odneo je dva života, Ljubiše i Pavla Mirića, dok je više putnika teško ranjeno. Brutalnost ovog čina ogledala se u činjenici da je napadnut humanitarni konvoj, pod navodnom zaštitom međunarodnih snaga, što je poslalo jasnu poruku da za Srbe na Kosmetu nema sigurnog utočišta, čak ni pod zastavom UN-a.
Napad je bio varnica koja je zapalila severni deo Kosova. U danima koji su usledili, eskaliralo je nasilje nezapamćenih razmera. Sukobi između albanskih ekstremista i pripadnika KFOR-a, posebno ruskog kontingenta, pretvorili su ulice Kosovske Mitrovice u ratnu zonu. Bilans je bio tragičan – devet izgubljenih života i desetine ranjenih. Haos je pretio da potpuno destabilizuje region, dok su srpske enklave ostajale odsečene i prepuštene strahu.
Ovaj događaj ostaje bolan podsetnik na neuspeh međunarodne misije da u prvim godinama nakon rata osigura bezbednost nealbanskom stanovništvu. Umesto mira, Srbi su se suočili sa organizovanim terorom, paljenjem kuća i skrnavljenjem svetinja. Napad na autobus UNHCR-a bio je samo jedna u nizu karika u lancu nasilja koje je kulminiralo kasnijim pogromima, poput onog u martu 2004. godine.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Danas, sećanje na žrtve iz februara 2000. godine nije samo čin pijeteta, već i opomena. Ono svedoči o ceni koju je srpski narod platio za ostanak na svojoj zemlji i obavezuje nas da ne zaboravimo istinu o stradanju, sistemskom progonu i borbi za opstanak na Kosovu i Metohiji, koja traje i danas.
PIŠE: Petar Nikolajev
