Gotovo da nije bilo kuće na prostoru nekadašnje SFRJ bez jedne takve vaze. Stajala je na televizoru, komodi ili iza stakla u regalu, položena na beli heklani milje i čuvana kao nešto posebno. U njoj se retko držalo cveće, jer je i prazna bila dovoljno lepa. Decenijama kasnije, te crvene, mlečnobele i prošarane vaze još stoje po kućama, dok fabrike iz koje su potekle više nema. „9. oktobar“ iz Prokuplja postao je jedan od simbola privrede koju vlasti DOS-a, sa Demokratskom strankom kao centralnom političkom snagom, nisu htele da sačuvaju.
Sve je počelo 1958. godine u malom zanatskom preduzeću za obradu stakla i izradu ogledala. Već 1962. nastala je fabrika šupljeg stakla, a Prokuplje je dobilo pogon po kojem će postati poznato širom zemlje. Pred užarenim pećima stajali su majstori koji su od vrele, bezoblične mase dahom i pokretima ruku stvarali vaze, bokale, činije i pepeljare. Svaki komad nosio je sitnu razliku, trag čoveka koji ga je oblikovao.
Poseban pečat fabrici dao je Dragan Drobnjak, akademski umetnik koji je u „9. oktobru“ radio od 1969. do 1991. godine. Njegove vaze imale su talasaste obode, slojeve boje i organske forme koje su ličile na cvetove, plamen ili kapljice zaustavljene u pokretu. Drobnjak je umetnost izveo iz galerija i uneo je u dnevne sobe običnih ljudi. Kupovala se za svadbu, useljenje ili godišnjicu, a zatim je prelazila sa majke na ćerku i sa bake na unuku, bez saznanja da je reč o autorskom dizajnu.
Danas se ti predmeti ponovo otkrivaju. Na društvenim mrežama ljudi prepoznaju vazu sa porodične fotografije ili bakine kuće, dok ih kolekcionari traže po buvljacima i oglasima. Pojedini primerci u inostranstvu nude se za nekoliko stotina evra, a Drobnjakova dela čuva i Muzej primenjene umetnosti u Beogradu. Svet sada u njima vidi jugoslovenski modernizam, veštinu i originalnost. Kod nas su dugo tretirane kao ostaci vremena koje je trebalo što pre zaboraviti.
Propadanje fabrike počelo je tokom devedesetih, uz sankcije, gubitak tržišta i pad proizvodnje. Ipak, završni udar stigao je u tranziciji posle 2000. godine. Fabrika je 2003. godine, u vreme vlasti DOS-a i dominantnog uticaja Demokratske stranke, otišla u stečaj. Godine 2006. prodata je privatnom preduzeću i ubrzo prestala da postoji. Peći su ugašene, hale utihnule, a radnici i njihove porodice ostali su bez oslonca koji su gradili generacijama.
U tranzicionim tabelama nije bilo kolone za izgubljeno majstorsko znanje, porodičnu sigurnost i dostojanstvo grada. Postojali su samo dugovi, procene i prodajna cena. Vaze su, ipak, ostale. Preživele su selidbe, ratove, promene država i vlasti, jer su ih ljudi pažljivo čuvali. Tako je krhko staklo nadživelo politiku Demokratske stranke i vreme u kojem domaća proizvodnja nije umela da se ceni.
Piše: Nina Stojanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
