Razgovor o knjizi „Mekano i jestivo“ autorke Milice Mitić u Narodnoj biblioteci „Vuk Karadžić“ u Velikom Gradištu
Nova knjiga poezije „Mekano i jestivo“ („Prometej“ Novi Sad 2025) bila je tema razgovora o stvaralaštvu autorke Milice Mitić, održanog u Narodnoj biblioteci „Vuk Karadžić“ u ponedeljak 4. avgusta. U sali prepunoj ljubitelja lepe književnosti, razgovor su vodili Igor Misurović i Nikola Boleslavski, koji su zajedno sa autorkom, osvetljavali staze njenog poetskog prosedea.
Milica Mitić (1986) pažnju čitalačke publike izazvala je pre tri godine svojom prvom knjigom poezije, sa neobičnim naslovom: „Zabranjeno kupanje u zoni pograničnog prelaza“ („Prometej“ Novi Sad 2022).
Duboko ispovedna knjiga, posvećena roditeljima, od samog početka prerasta u svojevrsnu porodičnu sagu, priču devojčice odrasle pored Dunava, koja se jednog leta, već odrasla i na početku stvaranja sopstvene porodice, suočava sa smrću drage osobe, svog oca i istovremeno, pokušava da nađe način za život u novim okolnostima.
Deo junakinjinog života, koja je ustvari autorka sama, uz niz umrlih članova porodice, koje su mnogi zaboravili, i čije biografije izviru iz kazivanja i sećanja, potpuno prirodno postaje i reka Dunav, pored koje je odrasla. Dunav koji kao da je njenog dvorišta, njenog prirodnog okruženja, Dunav koji joj pomaže da vida rane i nalazi rešenje za sebe i za porodicu koju je tek počela da stvara.
Mnogo je proznih i poetskih knjiga koje govore o rekama, opisuju ih kao deo prirode, koji utiče na ljudski život, kao deo njihove istorije, njihovih života – ali u njima retko ima ovakve lične komunikacije, ovakve prisnosti, kakvu Milica Mitić u svojoj poeziji ima sa Dunavom. Uopšte veoma je malo književnih dela u svetu i kod nas koja su posvećena Dunavu, čak zanemarljivo malo, kao da je Dunav bio preteška tema za autore, kroz vekove.
A Dunav, jedina velika evropska reka koja teče na istok (većina velikih reka u Evropi teče na sever i uliva se u severna mora), povezuje Evropu i Aziju, sigurno bi mogao da da mnogo materijala stvaraocima da se razmahnu i pišu, ili pevaju, o njegovom značaju. Dunav, reka na čijoj desnoj obali su rođene velike stare kulture. Dunav koji je uvek bio granica Rimske imperije, pa je i danas granica različitih svetova. Sakupljeni, tekstovi o Dunavu, ne bi sačinili ni jedan odeblji tom, pa čak ni ime Hansa Kristijana Andersena, koji je napisao kraći putopis o putovanju Dunavom, ne bi moglo da proslavi takvu zbirku, jer taj putopis mogao je da napiše bilo ko – toliko je njegov sadržaj neinteresantan.
Milica Mitić ostvarila je neobičan prisan odnos sa velikom rekom, koja jedina može da je uteši svojom snagom da nagovesti večnost, da pomogne da se zaboravi na smrt. Voda Dunava postaje njena kuća, njena zabava, njen sagovornik, drug u igri, prijatelj i utešitelj.
Sa prvom knjigom Milice Mitić poezija je dobila jednu čvrstu poetsku celinu, strukturu, kakve nisu viđene do sada. Njen tekst je pisan osobenim, originalnim jezikom, mladalačkim jezikom, „ talasom jezičkih inovacija“ – kako je napisao neki kritičar, jezikom koji osvaja njene vršnjake i okuplja ih u velikom broju na njenim promocijama. Poezija u Srbiji ovakvim knjigama vraća sebi mlade, koji su, obuzeti novim medijima i novim poljima interesovanja, više „gurani“ u nekomunikaciju, ili komunikaciju putem telefona, interneta, komunikaciju mašinama, bez dodirivanja, bez toplote zajedništva.
Milica Mitić je i muzičar, svira u bendu, učestvuje na koncertima, ima mnogo polja interesovanja, ali istovremeno, veoma pomno osmatra svet oko sebe, njegov je deo, ali i njegov kritičar, kritičar koji će manu naći i samoj sebi, ne samo kritikovati druge. Ono što je najvažnije je njena potpuna i ogromna iskrenost. Iskrenost u suočavanju sa životom, suočavanju sa svetom. Ona tu iskrenost traži (i čini mi se lako dobija) od svojih čitalaca, jer samo iskrenost može da pomogne bekstvu od društvenog otuđenja – ona praktično svoje čitaoce ubeđuje u potrebu iskrenosti da bi se ostvarila prava komunikacija među ljudima.
Za autora ovog teksta najveći doprinos Milice Mitić je postavljanje na vrh ljudskih potreba, najlepših i najvrednijih osećanja, ljubavi, čiste ljubavi među članovima porodice. Ljubav roditelja prema deci, ljubavi dece prema roditeljima, ljubav – razumevanje među supružnicima, koju ona najviše vrednuje. Pesme „Tata“ i „Nema rađanja, nema umiranja“ govore o neprekinutoj ljubavi i tokom života i posle smrti, prepoznavanja oca u samoj sebi, svojoj želji da na taj način on uvek ostane sa njom – zajedno. Pisati o ljubavi u porodici, sada kada se brakovi začas rasture, kada se zbog nerazumevanja i nekomunikacije roditelji rastaju i otimaju se oko dece, je stvarno dragoceni doprinos ozdravljenju celog društva.
Nova zbirka, izašla posle tri godine, nastavak je ispovesti autorke, koja se vraća u detinjstvo, ali i nastavlja komunikaciju sa članovima porodice. Iskrenost i direktnost je obaveza autorke, obaveza prema istini, prema shvatanju sveta oko sebe.
Sa godinama i drugom knjigom, od stida kada samo pomisli da treba da kaže da piše pesme, njeno samopuzdanje raste i sada ona poziva i druge da pišu, da pišu o jednostavnim temama, o jednostavnom životu, ona je protiv pretencioznosti, protiv je izveštačenosti.
Nastavlja se analiza same sebe, suočava sa samom sobom. Sve je veća i suočenost sa smrću, smrću koja nije više iznenađenje, koja je stvarnost, stvarnost koja nas okružava i prožima naše živote čvrstim vezama.
Sada je autorka i hroničar života, hroničar svakodnevnice, slikar prilika oko sebe, komunikator, kao šaptač koji se vidi nasred pozornice dok šapće glumcima koji igraju glavne uloge.
A direktne ljubavi je sve više u odnosu sa sinom i radosti koju ima sa njegovim odrastanjem i životom sa njim.
Drugi književni analitičari možda bi u ovoj prilici pokušali da neke njene pesme, tematski i po pesničkoj snazi uporede sa nekim našim starim pesmama, sa nekim svetskim delima. Da li u pesmi „Ruža“ ima elemenata iz „Hasanaginice“? Da li je Miličina pesma o ocu isto tako snažna kao tužbalica sestre Batrićeve iz „Gorskog vijenca“, ili vapaja Majke Jugovića dok grli ruku Damjanovu, pitanje je na koje autor ovog prikaza ne bi želeo da odgovori. Za njega su sva tri dela snažna, s tim što je pesma Milice Mitić savremena i stvarno, do dna duše dirljiva. A napisala ju je ona – naš savremenik.
Milica deo života provodi u Beogradu, a deo u Velikom Gradištu. Ona pripada i jednom i drugom gradu, ona pripada svetu, u kome je provela velike delove života, a njena ljubav je ova sada mala zemlja u kojoj živimo.
Na promociji i razgovoru u Gradskoj biblioteci bilo je jasno da je Milica deo sredine u kojoj je provela detinjstvo. Ona je odrasla u Velikom Gradištu, tu gde na njenog oca, slavnog sportistu, podseća i gradska sportska hala, koja nosi njegovo ime. Ona nije pesnikinja koja je otišla u veliki grad i samo se vratila u gradić u kome je živela, da podeli svoju pesničku slavu i potpiše svoje knjige.
Milica je deo sredine. Atmosfera u biblioteci bila je prisna, puna prihvatanja, publika je bila deo večeri, učestvovala, a i posle nastavila da se sa autorkom druži, dok su tu u sali i ispred nje sve vreme bili i bar dvoje junaka njene knjige – njen sin i majka, koji su i sami tu deo sredine, deo života.
Piše: Dragan Milenković
