Udari Izraela na Iran (28. februara) uz navode da je akcija izvedena u koordinaciji sa Sjedinjenim Državama, otvorili su novu, opasnu fazu bliskoistočne krize i potvrdili ono na šta je predsednik Srbije Aleksandar Vučić mesecima upozoravao – da se svet kreće ka sukobu koji neće tako lako stati. Izrael је saopštio da je reč o „preventivnom napadu“, dok međunarodni izvori ukazuju da se time dodatno ruše nade u diplomatsko smirivanje spora oko iranskog nuklearnog programa.
U telefonskom uključenju za TV Informer, Vučić je rekao da ga razvoj događaja nije iznenadio, ocenivši da je sve „dugo pripremano“, i dodao da je osim javno dostupnih signala, imao i dodatne informacije koje su mu ukazivale da bi udar mogao da se dogodi baš tog jutra. Njegova ideja nije bila da „proriče“, već da podseti da veliki globalni lomovi uvek prvo stižu kao upozorenja, a tek onda kao posledice. Posledice se ne zaobilaze, rast neizvesnosti, nervoza na tržištima, pritisak na cene energenata i dodatno zaoštravanje odnosa velikih sila.
Tu i nastaje razlika između lidera koji govori ono što je prijatno glasačima i lidera koji govori ono što je potrebno. Dok su mu pojedini prozapadni opozicionari i kritičari prethodnih nedelja spočitavali da „opet preti ratom“ i da „plaši građane“, današnji događaji su pokazali da se nije radilo o političkom teatru, već o čitanju realnosti. Predsednik Vučić se po sopstvenim rečima, oslanjao na niz činjenica koje su ukazivale da se teren priprema.
Za Srbiju je važan još jedan sloj ove priče, jer u krizama tog tipa mali i srednji igrači nemaju luksuz da se prave da se ništa ne dešava. Iran je prema izveštajima, odgovorio napadima, a širi region ulazi u stanje povišene opasnosti. Takve eskalacije brzo počnu da „uvoze“ nestabilnost i u Evropu – kroz energente, finansijska očekivanja, bezbednosne rizike, političke pritiske da se svi svrstaju. Upravo zato predsednikova poruka o miru i stabilnosti nije fraza, već državnička linija.
Ovde nije stvar u opštoj prognozi, već u odgovornosti da se na vreme govori o rizicima, čak i kad to nosi cenu podsmeha i etiketa. Politički komfor je da uveravaš ljude da će sve biti u redu. Državnička odgovornost je da kažeš – nije u redu, sprema se težak period, pripremite se. Prednost države Srbije je u tome što naš predsednik insistira da moramo da jačamo otpornost od bezbednosti do ekonomije, ali i da čuvamo mir, jer svet očigledno ulazi u period u kome međunarodna pravo više nigde ne važi.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Dok jedni svaku procenu rizika proglašavaju „širenjem straha“, stvarnost neumoljivo pokazuje da strah ne stvara onaj ko upozorava, već onaj ko ignoriše. Srbija u vremenu kada se globalni poredak lomi na više frontova, ne sme sebi da dozvoli luksuz naivnosti. Ako je današnji udar išta potvrdio, onda je to da je prednost imati lidera koji prati tokove, čita signale i govori unapred, jer država koja se pripremi na vreme izbegava najskuplje posledice.
Piše: Nina Stojanović
