Сунце је бацало снопове злата преко таласа, док се море лагано љуљало у ритму ветра. Мала Милица седела је на топлом песку, удубљена у свој свет. Са малом пластичном лопатицом у руци, узимала је влажан песак и градила кулу, са намером да буде највећа и најлепша на целој плажи. Њени прсти су вредно формирали зидове, баш онако како их видела њена машта. Куле које додирују небо, са прозорима из којих избија светлост, и капијама које чувају тајне.
Око ње, плажа је била пуна живота. Деца су трчала босонога, остављајући за собом отиске по песку који су се брзо губили под новим корацима или се брисали таласима који су се кришом приближавали обали. Сунцобрани су се љуљали на ветру, док су разнобојне пешкире простирали људи који су стигли у жељи да бар на кратко побегну од свакодневице. Њени родитељи су били тик иза ње, под великим зеленим сунцобраном, лагано једући хлеб и домаћи џем, који је мама кувала прошле јесени, од крупних плодова оне кајсије из дединог дворишта.
„Мама, можеш ли ми помоћи да направим још један торањ?“ узвикнула је Милица, окрећући се ка мајци са очима пуним ишчекивања. Мајка, насмешена, спустила је кришку хлеба и полако се подигла са пешкира. „Наравно, љубави. Можемо да направимо највећи замак који ће одолети сваком таласу,“ рекла је и прилазећи, чучнула поред ћерке, узимајући малу пластичну кофу да дода још песка.
Отац је лежао на старој лежаљци, са шеширом који му је покривао лице, али је кроз осмех који се назирао било јасно да ужива у мирису мора и звуку таласа који су тихо ударали о обалу. Ужива у радости своје деце и плодовима свог рада. Његов целогодишњи сан био је баш овај тренутак, неколико дана без бриге, само они, њихова мала породица, далеко од свега.
„Ништа није лепше од овога,“ рече он, затварајући очи. „Све бриге нека остану тамо, нек чекају на послу. Овде, на мору, све је лакше.“
Изнад плаже, мирис соли и крофни мешао се са топлим ваздухом. Човек са корпом пуних свежих крофни шетао је плажом и гласно нудио своју робу: „Вруће крофне, идемо вруће крофне!“ Његов глас, иако дубок и промукaо од целодневног рада, носио је у себи нешто познато, нешто што се сваке године чекало са истом радошћу. Деца су трчала према њему, док су родитељи махали новцем и смејали се, лица обливена радошћу.
Мало даље, једна тамнопута црна девојка, са дугом коврџавом косом, која је лепршала на ветру, седела је у сенци и плела косе девојчицама. Њене руке су се кретале спретно и нежно, уплићући праменове у уредне плетенице. Сваки пут када би завршила, дечије лице засијало би од поноса. Око ње се осим девојчица окупила и група зрелих жена које су се дивиле њеној вештини.
„Ја ћу сутра да плетем косу,“ рекла је Милица са узбуђењем. „Хоћу и ја да изгледам као принцеза.“
Мајка се насмешила и нежно је помиловала по коси. „ Видећемо да сутра направимо најлепшу плетеницу на целој плажи,“ обећала је.
У том тренутку, њен брат, дечак од десет година, прикрао се и кренуо да руши део замка од песка, мењајући глас и правећи смешне звуке, имитирајући да је дивовски талас који се спрема да уништи све пред собом. Милица је на тренутак погледала са неодобравањем, али је његов смех био заразан, па се и она придружила игри, додавши мале фигурице у песак које су спасавале свој дворац од „таласа“.
Између смираја дана и таласа који су донели освежавајући мирис сланог мора, плажа је била њихов свет, њихова мала оаза среће и љубави. Понекад је само тај звук таласа, мирис соли и сунце које греје кожу било довољно да се забораве сви проблеми који су чекали код куће.
„Најбољи лек за све је слана вода,“ рекао је отац, враћајући шешир на место. „Зној, сузе и море. А море је најбоље.“
Мајка се насмешила, држећи Миличину руку у својој. Гледала је према хоризонту, према тој плавој бескрајној линији. „Завидим онима који се пробуде и виде море сваки дан,“ рекла је тихо, више за себе него за било кога другог.
Али тих 10 дана, ма колико кратко трајали, били су њихова награда. Тих 10 дана, сваки осмех, сваки загрљај, сваки залогај крофне или хлеба са џемом на плажи било је довољно. Тих 10 дана били су тренуци који ће се памтити, као топле слике које ће их грејати током дугих, хладних зима.
Ту, на тој плажи, у том летњем дану, у песку испод ноге и мору које је шаптало приче, била је сва љубав света.
