Mitrovske zadušnice u Prištini danas su prošle u tišini, pod sivim nebom i pogledima onih koji se vraćaju na mesta gde ni mrtvi više ne nalaze mir. Na starom prištinskom groblju, gde su nekada odzvanjale molitve, sada se čuje samo šum vetra koji raznosi sveće i pesak sa urušenih grobova. Raseljeni Srbi, malobrojni i umorni, došli su da zapale sveću precima, da ožive uspomene koje se sve teže održavaju među porušenim spomenicima i obraslim stazama.
Sve manje je onih koji se usuđuju da kroče na to tlo. Paroh Staniša Arsić, dok drži kandilo u ruci, govori da su i grobovi počeli da se urušavaju jer je zemlja izorana mašinama koje ne poštuju svetinju. Ograde su nestale, kapele su oštećene, a oko krstova ni traga od čuvara. „Kao da neko hoće da izbriše i poslednji trag našeg postojanja“, gledajući niz brežuljak gde su nekada bile grobne kapije.
Za mnoge raseljene, povratak na ovo groblje više nije samo čin vere, već i dokaz postojanja. Đurđa Drmončić, koja je nekada živela u Prištini, kaže da joj se srce stegne svaki put kad dođe. „Sve što je bilo sveto pretvorilo se u ruševinu. Kapele su bez vrata, prozori razbijeni, a ime svakog našeg umrlog kao da je meta.“
Ipak, sveće gore. Ispod raskinutog neba, svetlost njihovih plamenova prkosi mraku koji se nadvija nad ovom ranjenom zemljom. Ljudi se tiho mole, bez velikih reči, svako u sebi nosi krik koji ne može da izgovori.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Kosovo i Metohija, na dan kad se sećamo mrtvih, postaje mesto gde se najdublje oseća šta znači kada neko želi da ti iseče korene. Grobovi bez mira i narod bez sigurnosti, to je lice naše tuge, i dokaz da bol ne prestaje ni kada sve drugo utihne.
Piše: Stefan Bogdanović
