Прошле су две деценије откако је завршено приказивање оригиналног серијала „Секс и град“ а ја сам га у целости одгледала тек недавно и рекла бих, у право време. Углавном волим да будем у току када су важне попкултурне референце у питању, али ето, ова ми је промицала дуго, једноставно, нисам имала ни воље ни времена за нешто што ме нимало не занима. Ионако, мислила сам, о томе је све речено: углавном и јесте, али можда је дошао моменат за један нов и свежији поглед.
„Секс и град“ је несумњиво један од најутицајнијих телевизијских феномена с краја прошлог и почетка овог века на глобалном нивоу. Савремена експанзија феминизма више дугује Кери Бредшо него Симон де Бовоар: екстравагантни сексуални живот Њујорчанки приказан у серији постао је, током поменуте две деценије, свакодневица многих жена широм света. Наше друштво није било поштеђено: Српкиње су волеле „Секс и град“: зашећерена модним перформансима и луксузом, питка и плитка прича о „сингл жени“ у (мушком) свету, парадоксално, дубље је корелирала са њиховим реалним животима него романтизоване до мучнине Касандре и Рокселане (мада су и ове потоње оствариле известан утицај на свест гледатељки).
Са конзервативне тачке гледишта, продор одређених тема, начин на који су обрађиване и поруке које су слате током шестогодишњег емитовања серијала без сваке сумње опасне су и токсичне, сасвим у складу са индивидуалистичком агендом глобализма. Ипак, постоји један рационални разлог из кога данас, када сви мање или више живимо овај њујоршки сан, не би било лоше поново погледати серијал.
Креатор серије није био задовољан крајем. Сматрао је да он изневерава све оно што је „Секс и град“ требало да буде.
У великој мери ово је тачно.
Све четири пријатељице завршавају у моногамним везама: Шарлот са мужем усваја дете, Миранда у предграђу негује своју дементну свекрву. Развратна Саманта остаје у затвореној вези са пожртвованим мушкарцем који је ниједном није преварио.
Кери остаје са Зверком, афирмишући на тај начин однос који би се данас, без икаквог преиспитивања, сматрао токсичним.
У том смислу, све оно што се у серији догађало пре, и мимогред, може се посматрати као пример за избегавање. Слободне, јаке, успешне, запослене, сексуално слободне Њујорчанке, успеле су, на прагу својих четрдесетих, после много нервних и емотивних сломова, разочарања, губитака и промашаја да досегну оно што је већини девојака у патријархалним друштвима било загарантовано: брак и породични живот са мушкарцем који им је суђен.
Ако је, дакле, у тренутку премијерног приказивања серија скандалозном тематиком угрожавала конзервативни систем, данас, када је њена агенда испуњена, а отишло се и много даље, чини се да може имати субверзивно дејство по новонастали образац.
На крају свих поглавља о сексу, победила је љубав између мушкарца и жене. Један на један.
Изгледа да жене широм света пре двадесетак година нису биле спремне да се одрекну тог сна, као што продуценти нису желели да се одрекну комерцијалног успеха у корист агенде. Данас би вероватно било другачије али срећом, имамо последњу епизоду серијала, како бисмо се подсетили да не треба.
Komentari 1