Дан српског јединства, слободе и националне заставе од како се обележава, никада није свануо са више духа, патриотизма и задовољства као ове године. Јуче смо коначно дочекали повратак војног рока међу Србе, а данас славимо. Славимо боје наше тробојке, славимо генерације које су изнедриле ову земљу, обликовале њену историју и чувале њену слободу. И као што се тробојка гордо вијори на ветру, тако и дух српског народа стоји непоколебљиво – јер за нас војни рок није само обавеза. То је више од формалности, то је део нашег националног идентитета, део културе која нас је деценијама обликовала и дефинисала.
За Србина, војни рок никада није био само обавеза. Он је био симбол стасавања, тренутак када дечак постаје мушкарац, када се одваја од топлине дома и крочи на непознат пут испуњен изазовима, пут на коме ће стећи нова знања и вештине, али и пријатеље, који ће га обликовати за цео живот. У тим тренуцима када се испраћа млади војник душа најближих се испуњава поносом, а срце стрепњом, јер војни рок је увек значио и одговорност, али и част. Уз појам војника везују се и туга и радост, али највише од свега – понос.
Ко је од нас заборавио како се, не тако давно, у сваком српском селу или граду ишчекивао поштар да донесе муштулук у плавој коверти? Радосна вест о позиву за младог војника ширила се као пожар – међу родбином, комшијама и пријатељима. Сви су долазили да се опросте, пожеле срећу и испрате га у сасвим ново поглавље његовог живота. То није био само позив у војску, већ позив младом мушкарцу да пригрли зрелост и закорачи у живот. Младост, која је до јуче била заштићена у топлини породице, сада излази на ветрометину живота, да се суочи са његовим изазовима и да постане стуб свог народа.
Многе песме су испеване о тим тренуцима, о војничким успоменама које се памте цео живот. Испраћаји су били пуни суза, али и радости. Свако је знао да добар војник чува отаџбину, а добра обука чува војника. У том осећају јединства, кроз године, Срби су препознали да је служба отаџбини част која није само ратни задатак, већ и обавеза у миру. У миру се војник испраћа с радошћу, јер сви знају да ће војска учинити млади живот јачим, спремнијим за све изазове који долазе.
И није било ретко да тај позив у војску буде и тест за прве љубави. Ако би девојка сачекала свог војника да се врати са службе, то је био знак да је та љубав права и трајна. Често се дешавало да млади војник управо непосредно пред одлазак у војску доведе невесту у родитељски дом, поверавајући је својим родитељима на чување, док он одлази да одужи свој дуг отаџбини.
Повратак војног рока данас није само знак да ће Србија поново имати добро обучене војнике, спремне да бране своју земљу. Ово је моменат који буди успомену на претке, који су вековима ратовали за слободу. То је оживљавање војске као симбола који је део нас, који је градио нашу отаџбину и који ће, без сумње, наставити да нас води у будућност.
Данашњи празник, Дан српског јединства, слободе и националне заставе, осећа се као никада пре. Осећа се у срцу сваког Србина, осећа се на улицама које су украшене нашим бојама. Јуче је враћен војни рок, а данас славимо. Славимо нашу заставу, нашу слободу, нашу младост која тек треба да се учврсти и настави тамо где су наши преци стали.
Породице ће поново, као некада, са поносом чекати вести од својих синова војника. Чекаће да се на капији појави поштар и донесе плаву коверту, тај дуго ишчекивани муштулук. Радост ће се ширити, а синови ће одлазити, знајући да не одлазе сами, већ да је уз њих понос народа који верује у њихову снагу и част. Тиме враћамо не само снажну војску, већ и онај прави српски дух, којим смо увек корачали кроз историју, поносни на своје корене, своју заставу и своју отаџбину.
И данас, када славимо, знамо да Србија није само држава на мапи, већ вечна идеја која живи у сваком Србину. Војни рок је враћен, али оно што је заправо враћено је дух народа који је увек знао да се за слободу треба борити, а отаџбину треба сачувати.
