U kalendaru Srpske pravoslavne crkve, 14. februar rezervisan je za Svetog velikomučenika Trifuna. Ovaj dan, poznat po drevnim vinogradarskim ritualima i narodnim verovanjima o smeni zime i proleća, ima zanimljivu paralelu sa proslavom Svetog Valentina, zaštitnika zaljubljenih u katoličkom svetu. Priča o Svetom Trifunu, rođenom u 3. veku, svedoči o snazi vere, otporu tiraniji i dubokoj povezanosti čoveka sa prirodom.
Sveti Trifun je rođen u siromašnoj, ali pobožnoj porodici u selu Kampsadi u Frigiji. Već kao dete, kaže legenda, posedovao je čudotvorni dar – isceljivao je bolesne ljude i životinje, i isterivao zle duhove. Njegova svetost je došla do izražaja kada je car Gordijan III naredio da mu se dovede svaki Trifun u carstvu, jer je zli duh iz njegove obolele ćerke progovorio da ga niko ne može oterati osim Trifuna. Današnji svetac izlečio je carsku kćer, a darove cara skromno je podelio sirotinji, vraćajući se čuvanju gusaka i molitvi.
Njegovo mučeništvo nastupa dolaskom na vlast cara Decija Trajana. Zbog odbijanja da se odrekne Hrista, Sveti Trifun je bio podvrgnut stravičnim mučenjima – vezali su ga za konja i vukli bosog preko trnja i kamenja. Sve je to podneo sa neviđenom snagom. Car je na kraju naredio da ga poseku mačem. Skončao je život sa samo 18 godina, 250. godine, sahranjen u svom rodnom selu.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Zbog upornosti i istrajnosti u odbrani vere, Sveti Trifun je izabran za zaštitnika vinogradara, čiji se rad i borba sa prirodom poistovećuju sa njegovim mukama. Tradicija nalaže da vinogradari, pre izlaska sunca 14. februara, orezuju čokote i zalivaju ih starim vinom, verujući da će vinogradi tako povratiti snagu i doneti obilan rod. Veruje se i da Sveti Trifun tog dana „pobode u zemlju ugarak“, najavljujući kraj zime i dolazak proleća, te štiti useve od grada i poplava.
Piše: Petar Nikolajev
.
