Dok su se na Gazimestanu, na Vidovdan 28. juna, čule poruke mira, ljubavi i dostojanstva vladike Ilariona, oko memorijalnog kompleksa stajale su teško naoružane specijalne jedinice prištinske policije, oklopna vozila i metalne barijere. Kontrast između molitve unutar kompleksa i demonstracije sile izvan njega ostao je urezan u sećanje Tijane Ivković, Srpkinje rođene i odrasle u Švedskoj, koja je o tome pisala za švedski portal „Samnytt“.
Ivkovićeva na Kosovo i Metohiju nije otišla u potrazi za senzacijom, već sa namerom da vidi kako danas živi srpski narod na prostoru o kojem evropske institucije godinama govore jezikom demokratije, ljudskih prava i vladavine prava. Na Gazimestanu je zatekla porodice, mlade, starije i decu koji su došli da se pomole, polože cveće i odaju počast precima. Za njih to nije bila politička pozornica, već mesto vere, pamćenja i zaveta.
Međutim, legitimisanje, pretresi i usmeravanje posetilaca kroz uske prolaze stvarali su, prema njenom svedočenju, atmosferu stalnog nadzora. Na ulazu su deljeni leci sa upozorenjima o navodno „provokativnim“ simbolima, ali kriterijumi nisu bili dovoljno jasni. Ono što je kod jedne osobe prolazilo bez posledica, kod druge je moglo da postane razlog za zaustavljanje ili privođenje.
Posle skupa privedeno je 36 osoba, među kojima je, prema navodima medija i advokata, bilo i maloletnika. Posebnu pažnju izazvao je slučaj dvanaestogodišnje devojčice, za koju su svedoci tvrdili da je privedena nakon što se prekrstila i pokazala tri prsta. Uhapšenima su izricane novčane kazne, dok su pojedinim osobama bez dokumenata privremenih institucija u Prištini određene trogodišnje zabrane ulaska.
Ivkovićeva ukazuje i na očigledan nesklad između poziva međunarodnih predstavnika na zakonito, proporcionalno i nediskriminatorno postupanje i prizora koji je zatekla na terenu. Dok su srpski nacionalni i verski simboli posmatrani sa podozrenjem, duž puteva su se nesmetano vijorile albanske zastave i obeležja takozvane OVK.
Tekst objavljen u „Samnyttu“ ne zaustavlja se na Vidovdanu. Autorka opisuje svakodnevicu srpskih enklava, grafite takozvane OVK, oskrnavljena groblja, napade na mladiće i strah od javnog isticanja srpskih obeležja. Podseća i na slučaj Dragice Gašić, prve srpske povratnice u Đakovicu, koja je posle povratka bila izložena pritiscima, provalama i pokušajima da joj se onemogući normalan život.
Metohija, naglašava Ivkovićeva, nije samo geografski pojam, već prostor na kojem se nalaze Pećka patrijaršija, Visoki Dečani i Bogorodica Ljeviška – svetinje koje predstavljaju temelje srpskog duhovnog i kulturnog identiteta. Upravo zato njen tekst, objavljen na švedskom jeziku, predstavlja redak i neposredan prikaz srpske perspektive u tamošnjem medijskom prostoru.
Pitanje koje postavlja nije namenjeno samo Prištini, već i Evropskoj uniji, Euleksu i drugim međunarodnim predstavnicima: da li isti standardi važe za sve? Ako Srbin nema pravo da se prekrsti, ponese zastavu i oda počast precima bez straha da će biti tretiran kao bezbednosna pretnja, onda evropska obećanja o jednakosti i slobodi ostaju bez stvarnog sadržaja. Srbi na Kosovu i Metohiji ne traže privilegije, već pravo na identitet, veru, dostojanstvo i jednaku zaštitu pred zakonom.
Proćitajte originalni tekst OVDE
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
