Na severu Rusije, tamo gde se vetar ne smiruje ni leti, a more često ćuti pod ledom, stoji Solovecki manastir. Podignut na ostrvu usred Belog mora još u 15. veku, stolećima je bio utočište monasima, ali i svedok svega što je Rusija preživela u teškim vremenima.
Izgradnja Soloveckog manastira započela je sredinom 15. veka, kada su se na pustom ostrvu nastanili monasi Savatije, German i kasnije Zosima. Prvo su podigli drvene kelije i kapelu, ali već u 16. veku počinje ozbiljna gradnja u kamenu. Na močvarnom i vetrovitom terenu, godinama su slagani ogromni granitni blokovi, bez maltera, po ugledu na utvrđenja tog vremena. Pod rukovodstvom igumana Filipa, kasnijeg mitropolita i mučenika, podignuta je i glavna crkva Preobraženja Gospodnjeg. Do kraja veka manastir je bio opasan debelim zidovima i kulama, pretvoren u pravu tvrđavu vere i opstanka.
U sovjetsko vreme, monaške kelije pretvorene su u zatvorske ćelije. Manastir je postao logor, prvi Gulag, između 1923. i 1939. godine, hiljade ljudi je tu došlo, mnogi bez povratka. Zatvorenici su gledali u isto nebo koje su vekovima pre njih gledali i monasi. Samo što sada nije bilo zvona, liturgije, već rešetke, batine i duge tišine. Mnogi od onih koji su ovde zatvarani bili su upravo monasi, sveštenici, verujući ljudi. Neki su u ćelijama šapatom govorili psalme i molitve, drugi su se molili bez reči. U mraku hladnih kamenih soba, obraćali su se Bogu tražeći spas, ne samo za sebe, nego i za one koji su ih zatvorili.
Danas je manastir obnovljen. Liturgija se ponovo služi, zvona se opet čuju. U manastiru boravi desetak monaha, a hodočasnici dolaze iz svih krajeva Rusije. Do manastira se stiže avionom iz Arhangelska ili brodom iz Kemja, preko hladnih i nepredvidivih voda Belog mora.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Srpski pisac Lav Anikita Filolog u 16. veku, napisao je pohvalna slova Zosimu i Savatiju, osnivačima Soloveckog manastira. Tekstove je sastavio po molbi solovečkih monaha, a deo su hagiografske tradicije Ruske pravoslavne crkve.
Piše: Nina Stojanović
