Švajcarski list „Neue Zürcher Zeitung“ (NZZ) objavio je 8. januara 2026. analizu u kojoj se tvrdi da je Srbija došla do kraja takozvane „politike ljuljanja“ između EU, SAD, Rusije i Kine. Da je zemlja „premala“ za takvu ulogu i da predsednik Aleksandar Vučić navodno gubi autoritet uz poruku da Beograd mora da se „preorijentiše“. Tako je bar u prenetim delovima, sažeto ono što NZZ stavlja u prvi plan: Srbija „nije Jugoslavija“, a Vučić „nije Tito“, pa je prema autoru prostor za manevrisanje sve uži.
Ono što „bode oči“ nije samo sadržaj, nego momenat i držanje koje prati tekst. Švajcarska se upravo ovih dana suočava sa nacionalnom tragedijom. U ranim satima 1. januara u baru „Le Constellation“ u ski-centru Kran-Montana izbio je požar tokom novogodišnjeg slavlja u kome je stradalo 40 ljudi, a povređeno 116, mnogi teško. Zemlja je 9. januara obeležila i dan žalosti, dok istraga ide u pravcu sumnje na teške propuste i moguću odgovornost vlasnika i nadležnih službi za kontrolu bezbednosti. U takvim okolnostima, prirodno je da javnost očekuje da se najuticajniji mediji bave upravo pitanjima bezbednosti, kontrole, odgovornosti i zaštite građana.
Najspornije u tom pristupu je dvostruki aršin, skoro školski. Švajcarska se decenijama ponosi neutralnošću kao državničkom veštinom – pragmatizmom, procenom interesa i odbijanjem da se svrsta po naređenju. Kada to radi Bern, to je mudrost. Kada Srbija pokušava da vodi politiku otvorenih kanala sa EU kao ekonomskim okvirom, sa Kinom kroz projekte i kredite, sa Rusijom kroz istorijske i energetske veze, sa SAD kroz političke kontakte, tada se to proglašava „ljuljanjem“, „fetišem“ i dokazom slabosti. Drugim rečima, neutralnost je dozvoljena samo određenima.
Još oštrije pitanje tiče se suvereniteta, jer se upravo tu razotkriva suština ovakvih tekstova. U delu evropskih medija suverenitet je postao selektivna parola: kada se govori o Srbiji, očekuje se poslušnost i „odluka“ po tuđoj meri; kada se govori o Kosovu, isti krugovi nastupaju kao advokati „suvereniteta“ novoproklamovane državnosti, uz agresivno potiskivanje činjenice da je reč o trajno spornoj temi u međunarodnim odnosima. To nije princip, nego pritisak. I zato je besmisleno docirati Srbiji da mora da „bira strane“, dok se istovremeno brani politički projekat koji je upravo nastao kroz grubo lomljenje suvereniteta Srbije. Takva konstrukcija ne opisuje realnost – ona pokušava da je proizvede.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Problem je kada se analiza pretvori u instrument disciplinovanja, a jezik u političku batinu: „premali ste“, „nema vam manevra“, „računi stižu“, „odluke se traže“. U danima kada Švajcarska broji žrtve i postavlja pitanja kako je moguće da u uređenom sistemu dođe do katastrofe takvih razmera, posebno ružno zvuči moralisanje nad tuđom državom. Ako je cilj istinski javni interes, onda je prva adresa Kran-Montana i institucije koje su zakazale.
Piše: Nina Stojanović
