U Beču je za svega nekoliko dana od ekstremne hladnoće preminulo sedam beskućnika. Sve slučajeve otkrili su terenski radnici organizacije Caritas (Karitas). Poslednje smrti zabeležene su 22. i 23. januara 2026. godine, u vreme kada su temperature padale ispod –15°C, a noću i do –20°C. Direktor Caritas-a (Karitasa) Klaus Schwertner (Klaus Švertner) izjavio je da je situacija „dramatična i nepodnošljiva” i uputio apel građanima da odmah pozovu broj telefona protiv hladnoće, koji radi 24 časa, ukoliko primete osobu u opasnosti. Timovi izlaze na teren, ali sa stotinama prijava dnevno ne uspevaju da stignu svuda na vreme. Kapaciteti hitnih smeštaja i toplih prostorija su ograničeni.
Reč je o najtežem talasu hladnoće u Beču u poslednjih nekoliko godina. U pojedinim danima zabeleženo je i do 350 poziva za pomoć. Caritas (Karitas) poručuje da je bolje pozvati pomoć i više puta nego jednom i zatim odustati. Ipak, broj žrtava pokazuje da sistem reaguje tek kada tragedija već nastupi. Dok gradske vlasti ističu ekološke projekte i dugoročne planove, na ulicama ostaju ljudi bez krova nad glavom, izloženi temperaturama koje ugrožavaju život.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Telefonske linije za pomoć i saopštenja nisu dovoljni ako nema dovoljno kreveta, toplih prostorija i organizovane preventivne akcije. Hladnoća ne oprašta, a odgovornost ne sme da se završi na apelima. Smrt sedam ljudi od hladnoće u glavnom gradu jedne od najbogatijih zemalja Evrope nije samo posledica niskih temperatura, već ozbiljan društveni neuspeh. Kada u centru Beča ljudi umiru na ulici, to znači da mehanizmi zaštite nisu dovoljno snažni, niti dovoljno brzi. Humanitarne organizacije rade koliko mogu, ali njihov rad ne može biti zamena za sistemsku odgovornost države i grada.
Godinama se govori o strategijama, programima i socijalnim merama, ali svaki talas ekstremne hladnoće iznova pokaže koliko su kapaciteti ograničeni. Ako su skloništa puna, a timovi preopterećeni, onda problem nije samo u vremenskim uslovima, već u nedovoljnom planiranju i prevenciji.
Društvo se meri po tome kako brine o najslabijima. U trenutku kada ljudi umiru jer nemaju gde da se sklone od mraza, više nema prostora za političke fraze i simbolične poteze. Potrebne su konkretne, trajne mere – više mesta u skloništima, bolja koordinacija službi i jasna odgovornost nadležnih. Hladnoća je prirodna pojava. Ravnodušnost nije.
Piše: Stefan Stojanović
