Ситуација у Сирији поново привлачи пажњу међународне јавности, овог пута због значајног геополитичког развоја. Док борбе око Алепа ескалирају, Русија и Иран, кључни савезници председника Башара ал-Асада, демонстрирају без преседана ниво сарадње. Питање које се поставља јесте да ли ово удруживање означава почетак нове ере у односима две земље и припрему за дубље савезништво које би могло имати глобалне последице.
Град Алепо, који је дуго био симбол сиријског сукоба, поново је постао жариште. Побуњеничке снаге групе Тахрир ал-Шам, уз подршку Турске, оствариле су значајан напредак и успеле да заузму делове града, што је највећи успех џихадиста у том подручју у последњих десет година. У исто време, сиријска војска се суочава са великим изазовима, приморана да се повуче са кључних положаја како би смањила губитке и припремила се за долазак обећане руске и иранске помоћи.
Русија, која је 2015. године директно интервенисала у Сирији у корист Асадове владе, сада поново интензивира своје војне активности. Док су авиони руске авијације већ почели да припремају терен за контраудар, из Москве стиже јасна порука — протурски побуњеници и њихови покровитељи у Анкари одговорни су за кршење споразума из Астане и Сочија, који су требало да обезбеде стабилност у региону.
Иран, с друге стране, није остао пасиван. Распоредивши хиљаде припадника својих милиција око Алепа, ова земља јасно ставља до знања да је спремна да брани позиције свог дугогодишњег савезника. Иранска подршка сиријским снагама није новост, али интензитет сарадње са Русијом у овој фази сукоба указује на дубљу стратешку координацију.
Удружени напори Русије и Ирана у Сирији постављају важна питања о њиховим дугорочним намерама. Да ли ова сарадња представља само тактички одговор на текуће изазове у Сирији, или је у питању проба за ширу стратешку алијансу? Геополитички аналитичари све чешће говоре о могућности да Русија и Иран, заједно са Кином и другим државама, формирају нови блок који би могао оспорити доминацију Запада у глобалним односима.
Истовремено, овај савез указује на све комплекснији однос између Москве, Техерана и Анкаре. Турска, која у Сирији подржава побуњенике, налази се у све тежем положају. Док је Анкара успела да постигне значајне успехе у Алепу, Русија и Иран сада удруженим снагама настоје да пониште тај напредак. Ова ситуација додатно компликује регионалну динамику, јер свака акција једне стране изазива одговор друге, стварајући опасност од ширег сукоба.
Сирија је поново епицентар ширих глобалних надметања, где се регионални интереси преплићу са стратешким амбицијама великих сила. У том контексту, блиска сарадња Русије и Ирана може имати дубоке импликације, не само за исход сиријског сукоба, већ и за будућност међународних односа. Алепо, као симбол дуготрајног сукоба, сада је и сведочанство новог савезништва које би могло обликовати светску политику у годинама које долазе.
