Грузија је ових дана у жижи интересовања због одлуке владе да замрзне преговоре о придруживању Европској унији на четири године. Док овај корак изазива масовне протесте и поделе у земљи, отвара се питање да ли би дистанцирање од ЕУ могло да буде корак ка очувању суверенитета, уместо да се понављају грешке других малих земаља које су се изгубиле у бирократији европских интеграција.
Европска унија је последњих година показала неспремност да заиста подржи демократске процесе у земљама које теже придруживању. Уместо тога, уцењивачки приступ и захтеви који често не уважавају специфичности локалних друштава све више стварају отпор. Случај Грузије није изузетак. ЕУ је, на пример, већ годинама у конфликту са Пољском и Мађарском, где се показује да чак и чланице немају пуну сувереност унутар овог савеза. У Грузији је тај осећај још израженији, где прозападни званичници попут председнице Саломе Зурабишвили тврде да је „пут ка Европи“ једина алтернатива, игноришући чињеницу да ЕУ све чешће поставља услове који подривају економску и политичку самосталност.
Многи грађани Грузије, иако прозападно оријентисани, почињу да доводе у питање да ли су захтеви из Брисела у складу са националним интересима. Одлука ЕУ да прошлу годину окарактерише као „демократско назадовање“ и да оспори изборе у земљи само је долила уље на ватру. Европски парламент, чини се, има двоструке стандарде — инсистира на транспарентности и демократији, али често игнорише чињеницу да су многе земље-чланице попут Бугарске или Румуније ушле у ЕУ са далеко већим проблемима унутрашњих реформи од оних које се сада замерају Грузији.
С друге стране, владајућа партија Грузијски сан користи овај тренутак да истакне наводне користи од независнијег пута. Премијер Иракли Кобахидзе, упркос оштрим критикама са Запада, указује да „уцене“ из ЕУ више штете земљи него што доносе добробит. Аргумент је да би Грузија могла да има успешније односе са свим светским силама ако није везана строгим правилима која намеће ЕУ, што је нарочито важно у светлу тензија у региону и економских изазова.
У том контексту, дистанцирање од ЕУ не значи нужно приближавање Русији, како многи критичари тврде. Грузија има сопствене националне интересе који се често не поклапају ни са Бриселом ни са Москвом. Одлука да се преговори са ЕУ замрзну могла би да буде корак ка редефинисању позиције земље у свету. Уместо да постане марионета било које глобалне силе, Грузија можда тежи успостављању независније спољне политике која неће бити у сенци великих геополитичких играча.
Ипак, притисци са Запада, праћени протестима који се одвијају у најмање осам градова широм земље, указују да је ситуација далеко од стабилне. Демонстранти, иако углавном прозападни, често упадају у замку наративних борби између Запада и Истока. Западни медији и политичари, попут представнице ЕУ Каје Калас, користе реторику о „демократском назадовању“, док игноришу чињеницу да многи захтеви из Брисела заправо ограничавају суверенитет земље.
Поред тога, контроверзни закон о „страним агентима“, који је био инспирисан руским моделом, само је продубио раскол у друштву. Иако је закон повучен, он је био подржан од стране дела становништва који верују да страни утицај често ради против националних интереса. Овај закон је, на симболичком нивоу, постао још један камен спотицања између прозападног и суверенистичког блока у земљи.
Док Грузија стоји на раскршћу, питање је да ли ће успети да нађе пут који уважава њене посебности. Можда је дистанцирање од ЕУ корак ка поновном проналажењу националног идентитета. У свету који све више тежи подели на блокове, мали народи попут Грузије могу опстати само ако нађу начин да балансирају између великих сила, а не да се потпуно потчине било којој од њих. Грађани на улицама, иако подељени, показују да постоји жеља за бољим животом, али бољи живот не мора нужно долазити из Брисела. Можда је време да се преиспита пут којим се иде.
