U Srbiji se dugo raspravljalo da li nam železnica treba. Protivnici su je zvali „hladna guja“ koja prolazi kroz srce naroda i donosi tuđe običaje. Plašili su se da će sa šinama doći i „zapadni zakoni“. Ali dok su političari raspravljali u istočnoj Srbiji majstori su radili.
U Majdanpeku kojim je tada upravljala engleska kompanija „Serbian Copper and Iron Co.“, 1880. godine je podignuta uska pruga za transport građe i rude. Za samo dve godine dodato je još 12 kilometara šina od topionice u Majdanpeku, preko brda Kuke do Velikih Livada u dolini Porečke reke. U tamošnjoj bravarskoj radionici 1882. godine nastaje podvig – napravljene su dve parne lokomotive. Jedna je nosila ime „Kralj Srbije“, a rudari su ih od milošte zvali „Milan“ i „Natalija“.
„Milan“ je ušao u istoriju kao prva parna lokomotiva napravljena na Balkanu. Točkovi i osovine poručeni su iz Engleske, ali je sve ostalo urađeno u radionici majdanpečkih majstora. Ta lokomotiva je sačuvana i danas se može videti u Požegi, kao svedočanstvo da je Srbija umela da napravi sopstvenu mašinu, a ne samo da je kupi.
Dok su govorancije protiv „zapadne novotarije“ tutnjale Skupštinom, šine su spajale zemlju, a pruga Beograd–Niš puštena je u saobraćaj 1884. godine. Od tada je bilo jasno da vozovi ne odnose identitet, već donose robu, ljude i znanje.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Priča o „Milanu“ je podsetnik na državu koja napreduje kada se otvori za novine, zanate i znanje. Dok su ideolozi raspravljali o „zapadnim novotarijama“, majdanpečki majstori su proizveli lokomotivu i otvorili šine ka modernizaciji. To je lekcija i za danas, Srbija dobija kada investira u domaću pamet i realnu proizvodnju, sve ostalo je dim iz lokomotive koji brzo odnese vetar.
Piše: Nina Stojanović
