Kada život oduzme ono što najviše voliš, ostane praznina koju ništa ne može popuniti. Ali postoje ljudi koji umesto da se pomire sa tom tišinom, odluče da je pretvore u pesmu, u put, u znak zahvalnosti.
Jedan od njih je Mirko Zahora iz Subotice, čovek koji je za volanom starog „stojadina“, automobila koji mu je bio svedok ljubavi, krenuo na put dug 6.000 kilometara, obilazeći sve republike nekadašnje Jugoslavije, prolazeći kroz vreme, uspomene i sećanje.
Njegova supruga bila mu je saputnica u svemu, na putovanjima, u životu, u trenucima koje samo oni koji se vole mogu deliti. Kada ju je bolest odnela, Mirko je ostao sam pred neostvarenim planovima i praznim mestom na suvozačevom sedištu. „Htela je da vidimo sve te predele zajedno“, rekao je, „pa sam rešio da ih vidim i za nju.“
Krenuo je iz Subotice, istim onim putem kojim su nekada zajedno odlazili na izlete. Vozio je kroz planine, pored reka i mora, kroz doline i gradove koje je istorija prelomila, ali priroda sačuvala. Svakog jutra, dok bi sunce izlazilo nad nekim novim krajolikom, imao je utisak da je ona tu, u vetru koji pomiluje lice, u mirisu borova, u tišini kabine starog „stojadina“.
Petnaest dana kasnije, prošao je sve teritorije nekadašnje države. Popeo se i na Triglav, bez opreme, samo sa verom da će taj trenutak zatvoriti krug njihove zajedničke želje, da vide zemlju „od Vardara pa do Triglava“. U svakom kadru koji je snimio, u svakoj planini i reci, ostavio je trag njihove priče, ljubavi koja nije prestala ni posle smrti.
Kad se vratio u Suboticu, parkirao je „stojadina“ u dvorište i još neko vreme ostao za volanom, gledajući u prazno mesto pored sebe. „Nisam vozio sam,“ rekao je tiho. „Ona je bila tu, na svakom kilometru.“
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ovo putovanje nije bilo beg od tuge, već način da se pretvori u nešto što može da inspiriše, da pokaže da ljubav, kad je istinska, ne umire. I nastavlja da živi u čoveku, u uspomeni, u tihom motoru starog automobila koji i dalje diše zajedno sa njim.
Piše: Stefan Bogdanović
