Патријарх Павле остао је упамћен као један од највољенијих духовних пастира Срба, а његова једноставност и мудрост у објашњавању животних и духовних питања често су остављале дубок утисак. Једно од таквих сведочанстава из живота патријарха налази се у књизи „Бог ће помоћи ако има коме, Патријарх Павле – живот и сведочења“, где је забележена прича из 1979. године која и данас изазива пажњу.
Наиме, једна жена, припадница Јеховиних сведока, обратила се тадашњем владики рашко-призренском, Павлу, са захтевом да јој изда „исписницу“ из Српске православне цркве. Његова реакција, као и увек, била је мирна и мудра. Владика Павле јој је објаснио да вера није ствар хартије, уписнице или исписнице, већ ствар дубоког личног убеђења и духовног избора. Његов одговор је гласио да нико не може физички изаћи из вере или Цркве преко неког документа, јер вера живи у срцу и души човека.
Као пример је навео Савла, који није тражио исписницу из јудаизма када је постао апостол Павле, као ни капетан Корнилије када је примио хришћанство. Са друге стране, Јуда, иако је био један од апостола, није тражио исписницу када је издао Христа – што јасно показује да ни формални статус не значи истинску веру.
Патријарх Павле је такође указао да је одговорност за напуштање православне вере делом на Цркви, али и на самој жени. Објаснио је да су објективне околности, као што је недостатак свештеника на њеној парохији, допринеле њеном удаљавању од Цркве, али и да је она сама пропустила прилику да се распита о јеховистичкој доктрини у односу на православну веру.
Посебно је нагласио да су многе секте, укључујући и Јеховине сведоке, оспоравале основне истине хришћанске вере, као што су божанство Христа, улога Мајке Божије, светаца, као и веровање у бесмртност душе и Царство Божје. За разлику од тога, они су проповедали „рај на земљи“.
У завршници разговора, владика Павле јој је изложио аргументе Српске православне цркве и оставио јој избор. Како пише у књизи, он је изнео јасно становиште да свако има право да бира, али и да тај избор мора бити заснован на истинским и дубоким уверењима, а не на формалностима и документима.
Овај пример показује зашто је патријарх Павле остао упамћен као човек који је кроз једноставност и дубоку веру успевао да пренесе најважније духовне истине, увек остављајући простор за личну слободу и одговорност сваког појединца.
