U sali Narodne skupštine pred ushićenim poslanicima dogodio se trenutak koji je ušao u istoriju. Potpredsednik Skupštine Milan Kujundžić Aberdar ustaje i predlaže kratak, ali presudan zakon: „Kneževina Srbija proglašava se za Kraljevinu Srbiju. Knez Milan M. Obrenović IV proglašava se za naslednog kralja Srbije pod imenom Milan I.“ Glasanje je bilo jednoglasno. U gradu su odjeknuli topovski plotuni, zvona su zvonila, a narod na ulicama slavio – Srbija više nije kneževina, već kraljevina.
Put do tog dana počeo je na Berlinskom kongresu 1878. godine, kada je Srbija dobila punu nezavisnost od Osmanskog carstva, ali je zadržala kneževsku titulu. Knez Milan Obrenović čekao je povoljan trenutak. Finansijske teškoće oko pruge Beograd-Niš, nemiri u okruženju i Tajna konvencija sa Austro-Ugarskom (1881) ubrzali su odluku. Kako je zabeležila tadašnja štampa, „priprema je bila tiha“, ali se osećalo da se sprema nešto veliko.
Nakon glasanja, deputacija poslanika odlazi u dvor. Kujundžić se obraća knezu rečima da ga „narodno predstavništvo“ moli da se u obnovljenoj Srbiji obnovi i kraljevsko dostojanstvo. Milan prihvata. Već sutradan počinju diplomatska priznanja – prvo iz Beča, a potom i iz drugih evropskih prestonica. Za nekoliko dana, Srbija je i formalno dobila novu titulu pred velikim silama.
Svečano krunisanje uslediće kasnije, 22. maja u Sabornoj crkvi u Beogradu uz dvorske ceremonije i strane delegacije. Upravo je februarski dan bio preloman – prvi put posle srednjeg veka Srbija ponovo ima vladara sa kraljevskom titulom. Milan I će vladati još sedam godina uz krize i ratove, ali će proglašenje kraljevine označiti ulazak Srbije u novu, moderniju epohu.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ovaj datum podseća da se državnost ne dobija poklonom, već strpljenjem, politikom i jasnim ciljem. Proglašenje Kraljevine Srbije ostaje znak vremena kada je Srbija tražila i izborila svoje mesto u svetu, posle dugog ropstva i opomena da se suverenost čuva svakog dana.
Piše: Nina Stojanović
