Sudbina Lepe Koštane, čuvene junakinje Bore Stankovića, pokazuje surovu istinu o prolaznosti slave i ravnodušnosti društva prema onima koji su ga nekada očaravali. Žena čija je pesma nekad punila kafane i praznila kese bogataša, poslednje godine dočekala je u bedi, zaboravljena, daleko od reflektora koji danas obasjavaju njeno ime na pozorišnim scenama.
Pravim imenom Malika Eminović, Koštana je bila više od književnog lika. Bila je simbol Vranja koje je živelo za pesmu, dert i noćna bekrijanja. Kraljevi, trgovci, age i čorbadžije darivali su je zlatom i dukatima, dok je njen glas budio strasti i uspomene. Ali ono što je lako dolazilo, još lakše je odlazilo. Koštana nije umela da sačuva bogatstvo, jer joj je život bio pesma, a ne računica.
Starost ju je zatekla u trošnoj kućici na periferiji Vranjske Banje, u siromaštvu i samoći. Od nekadašnje slave ostale su tek uspomene i poneka cigareta, koju je palila jednu za drugom, kao da u dimu traži ostatke nekadašnje mladosti. Odbijala je da govori o prošlim danima, o nasilnoj udaji, progonu iz varoši i o ljudima koji su od njene pesme stvarali mit, ali ne i sigurnost.
Dok su se Koštanin lik i mladost slavili na scenama, stvarna žena od toga nije imala ništa. Umrla je tiho, 1948. godine, gotovo neprimećeno, kao mnogi koje je istorija iskoristila, a potom zaboravila.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Sudbina Lepe Koštane nije samo lična tragedija, već ogledalo društva koje slavi mit, a zaboravlja čoveka. Dok aplaudiramo likovima na sceni, valja se setiti stvarnih ljudi iza tih priča. Jer ne moženo pamtiti samo pesmu, a zaboravi pevača.
Piše: Stefan Stojanović
