Psovka u Srbiji nije (samo) uvreda. To je ton, boja rečenice, poneki uzdah kad ponestane reči. Iako je, naravno, po definiciji ružna, ovde je često topla, šaljiva, pa čak i nežna, paradoks srpskog jezika u punoj snazi.
Kažu da smo među najvećim psovačima na svetu. Rusi, Mađari i mi – večita bronzana medalja. Ipak, nije stvar u kvantitetu već u stilu. Naša psovka ume da bude dugačka kao monolog iz pozorišta, da se preplete sa ironijom, smehom i čudno, ali tačno i sa ljubavlju.
U govoru kapetana Luke Đuraškovića iz 1940. godine, izgovorenom pred vojnicima negde kod Trsta, stalo je 46 psovki u manje od 900 reči. Niko se nije uvredio. Naprotiv, svi su junački pošli u borbu protiv italijanskih fašista. Psovka kao motivacija postoji samo kod nas.
U filmovima, serijama, na ulici, u kafani psovka je prisutna, ali nije nužno vulgarna. Ljuba Tadić u Maršu na Drinu završava ceo film psovkom i niko je ne pamti kao ružnu. Pamti se kao tačka na rečenicu istorije.
Profesor Nedeljko Bogdanović piše da je psovka „verbalni obračun sa svetom“, ali u isto vreme priznaje – to je i ventil, ekspresija, neispeglani deo govora koji nekad kaže više nego čitav politički govor.
U srpskoj verziji, psovka često spominje porodicu, religiju, životinje, ali ne uvek sa namerom da povredi. Nekad je to samo način da se emocija oslobodi. U Crnoj Gori se, recimo tradicionalno nije psovala majka ni sestra. Ipak, granice više ne važe, ali često i ne bole. Psovka najčešće nije upućena, često je samo izrečena.
Postoje psovke-uzrečice, psovke u šali, psovke iz tuge. Leskovački pesnik Vlasta Cenić u pesmi „Pcovalo“ pravi mali omaž ovom fenomenu, ne zato što voli vulgarnost, već jer zna da se iza psovke krije duša naroda.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Ne treba je nužno slaviti, ali ne treba je ni demonizovati. Psovka jeste sirova, ali je i iskrena. U zemlji gde se emocije ne kriju, psovka je ono što izađe prvo spontano, bez filtera. I zato, kao so u čorbi kad je ima previše, pokvari, ali bez nje nešto fali.
Piše: Nina Stojanović
