Док цео свет немо посматра, на северу Косова и Метохије одвија се драма која све више личи на завршни чин окупације. Више од 1.000 запослених у српским установама и институцијама једанаести дан за редом не може да дође на своја радна места. На мети такозване косовске полиције су зграде које су чвориште опстанка и живота Срба на овој територији. Ова блокада је само један од низа провокација које имају јасан циљ – да се Србија увуче у нови сукоб, док се на КиМ спроводи тихо, али систематско насиље према српском народу.
Зар није довољно што им је отета земља, куће, школе? Сада им се буквално отима хлеб из уста. Људи који се само боре за свој опстанак, који желе да раде и прехране своје породице, не могу да дођу на своја радна места. Каква је то политика која допушта да се блокирају установе и институције које треба да служе народу? Да ли је ово део шире стратегије привремених власти у Приштини да потпуно истерају Србе са њихових вековних огњишта?
Истовремено, док траје овај административни терор, почињу да нестају људи. Повратник Вуле Ашанин из села Горњи Драгољевац мистериозно је нестао 28. августа и од тада му се губи сваки траг. Човек који је преживео све страхоте, вратио се на своје, сада је нестао без трага. Његов пријатељ и комшија Зоран Рајчић каже да је последњи пут виђен у Осојану, када је примао инфузију у амбуланти. Таксиста који га је возио је нестао заједно са њим. Како је могуће да у 21. веку, на територији коју Европска унија и НАТО представљају као безбедну, нестају људи, и то Србе нико не тражи?
Ово су јасне поруке привремених власти у Приштини – да на КиМ за Србе више нема места. Да ли се овде крије план да се Србија гурне у нови грађански рат, под изговором заштите људских права, док се у стварности покушава спровести завршни чин етничког чишћења?
Забрињавајуће је што међународна заједница затвара очи пред овим злочинима. Где су они који бране људска права и који устају у заштиту угрожених народа? Док српски народ на КиМ пати и нестаје, свет ћути.
