Tradicionalna bavarska pivara Lajkajm iz Altenkunštata, osnovana 1887. godine i u porodičnom vlasništvu već pet generacija, podnela je 23. januara 2026. godine zahtev za insolvetnost samoupravi zbog ozbiljnog pada prodaje i problema sa likvidnošću. Posle gotovo 140 godina rada, preduzeće sa oko 100 zaposlenih suočava se sa smanjenom potrošnjom piva u Nemačkoj, rastom troškova sirovina i energije, kao i dugotrajnim posledicama pandemije po ugostiteljski sektor. Proizvodnja se zasad nastavlja, a cilj postupka nije gašenje, već sanacija i očuvanje brenda. Uprava ostaje na čelu firme, uz nadzor sudskog upravitelja.
Nemačka pivarska industrija, sa više od 1.500 pivara, već godinama prolazi kroz duboku krizu. Potrošnja piva po stanovniku opada decenijama – sa nekadašnjih oko 140 litara godišnje na manje od 100. Potrošači se sve češće okreću bezalkoholnim pićima, specijalnim kraft proizvodima, vinu i koktelima. Istovremeno su cene ječma, hmelja, električne energije i plata naglo porasle posle pandemije i talasa inflacije. Ugostiteljski sektor, hoteli, restorani, pivnice, kao i raznorazne manifestacije – još se nije u potpunosti oporavio, dok je izvozni potencijal manjih pivara ograničen snažnom konkurencijom velikih industrijskih proizvođača.
Lajkajm je pokušao da se prilagodi tržištu: širio je izvoz, uvodio bezalkoholna piva, smanjivao troškove i proširivao ponudu čak i na limunade. Ipak, to nije bilo dovoljno. Sličnu sudbinu doživele su i druge manje pivare – Hut-braueraj zatvorena je posle 270 godina, kao i Karl Bec i još nekoliko firmi u Bavarskoj i Frankoniji. Frankonija, kolevka pivarstva sa najvećom gustinom pivara na svetu, polako gubi deo svog identiteta, dok porodične firme nestaju, a tržište preuzimaju korporativni lanci i uvozna piva.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Slučaj pivare Lajkajm pokazuje kako globalizacija, promene navika i ekonomski pritisci mogu da ugroze i najstarije porodične tradicije. Pitanje nije samo sudbina jedne pivare, već opstanak zanatstva, lokalne proizvodnje i kulturnog identiteta. Zaštita tradicije nije sentimentalnost, već borba za ekonomsku samostalnost i opstanak. Ako se mali proizvođači ne zaštite od monopola i prevelikih poreskih opterećenja, i najstariji brendovi postaće tek uspomena na neka stabilnija vremena.
Piše: Stefan Stojanović
