„Ви сте ме господо, натерали да изнесем главу са српске земље и кренули у изгнанство, што ми је најтеже у животу. Пристао сам на то само зато да би са народом и војском поделио наjтежу патњу. Али нећу и круну да носим у ранцу као конзерву. Нека је у Призрену, граду наше највеће славе, а сада највеће несреће…“
Овим речима је краљ Петар I Карађорђевић „заледио“ своје пратиоце, тада већ регента , а касније краља Александра и остале врховнике приликом повлачења у Првом светском рату.
Био је новембар 1915. године, а Призен је био и последњи већи град пре поласка краља, војске и народа на пут преко планинских врлети Албаније, касније познатији и као албанска голгота.
У саборном храму Светог Ђорђа била је и последња служба, а краљ Петар, омиљени народни чика Пера, иако и тада болестан, престајао је целу службу.
Према записима у књизи „Девестопетнаеста“ коју је написао чувени Бранислав Нушић, круна је закопана у Призенској богословији.
-Испод катедре подигнуте су даске од пода. Пажљиво, да се не види траг. Била је ноћ, да нико не види. Секретар, краљев, и пуковници су се презнојавали. Колико ће, овде, почивати симбол државе. Да ли ће они претећи да је врате светлости и слободи, или ће то учинити они који долазе после њих. Краљевић Александар, коме је стари краљ поверио бригу о народу и држави, чекао је горе, изнад учионице да му јаве када посао буде готов… Готово је, јавили су му. Минула је поноћ. Војска и народ сутрадан су кренули. Стари краљ Петар се одупирао да пође из Призрена. Говорио је: „Нико не може да натера једног краља да напусти своју краљевину. Пустите ме да умрем на вратима Србије“.
После четири дана, краљ Петар је ипак пошао и прошао са војском и народом преко албанских гудра.
Поред круне, према предању, у Призрену је остао и краљев гвоздени кревет, а све до 1990. године, у владичанском двору у центру Призрена, на њему је спавао тада владика Рашко-призренски, а потом Патријарх српски Павле.
У новијој српској историји, краљевском круном је крунисан само краљ Петар I Карађорђевић, а то је и једина сачувана круна српских владара, која се данас налази у Историјском музеју Србије. Оне немањичке нестале су за време вишевековне власти Отоманске империје, а како су изгледале може се видети само на фрескама у средњевековним црквама при манастирима.
Круна изливена од Карађорђевог топа
Круна је изливена од бронзе са ручке Карађорђевог топа, заплењеног од Турака у Првом српском устанку. Осим бронзе, круна има позлату, емајл и синтетичко драго камење. Краљ Петар је тражио да се круна излије од Карађорђевог топа, са циљем да се успостави везе између симбола државности и оруђа којим је та државност стечена, док је сам материјал указивао на скромне, сељачко-војничке корене династије.
Наследници краља Петра I, краљеви Александар I и Петар II, нису крунисани приликом ступања на престо, већ су по аутоматизму, проистеклом из права о наслеђивању, само преузели инсигније краља.
Осим у време Првог светског рата, када се три године налазила у Призренској богословији, круна је до 1941. била изложена у Дворској капели Краљевског двора Карађорђевића у Београду. После Другог светског рата налазила се најпре у Народном музеју у Београду, потом у Музеју Првог српског устанка да би дуго стајала у депоу Народне банке Србије. Од 2005. године се налази у власништву Историјског музеја.
