Živeti dvadeset godina u inostranstvu i potom se vratiti u domovinu nije lako, ali je moguće. Iskustvo deli Stefan Bogdanović iz Smedereva, povratnik iz Italije, koji je nakon školovanja odlučio da se vrati u Srbiju.
„Priznajem, nije bilo lako“, kaže Stefan, „ali danas, posle skoro deset godina u Srbiji, ne bih želeo da ponovo odem.“ U malom italijanskom selu, njegova porodica bila je jedina srpska porodica, i na početku nisu bili lepo viđeni zbog toga što su stranci. Ljudi su govorili razne stvari, ali Stefan danas sa ponosom prolazi tim mestom, pokazujući da radom i trudom nisu ono što su mislili o njima. Nikada nije osećao stid što je Srbin, naprotiv, uvek je branio svoj identitet.
Seća se časa istorije u osmom razredu, kada je učiteljica govorila da je najveći sukob dvadesetog veka počeo zato što je Srbin ubio austrougarskog plemića. „Kao da smo mi Srbi krivi za sve te žrtve i razaranja“, kaže Stefan. „Stidljivo sam digao ruku i objasnio ono što mi je otac već pričao o pravim uzrocima sukoba.“ Na kraju se učiteljica zahvalila, a taj trenutak učinio ga je ponosnim jer je branio svoje ideale, iako je u knjizi pisalo drugačije.
Roditelji su mu oduvek govorili da, ako se ukaže šansa, treba da se vrati u Srbiju. Stefan objašnjava da se 2015. ta šansa pojavila, i odlučio je da ostane u Beogradu i upiše fakultet, dok su se roditelji i sestre vratili za Italiju. Iako je početak bio izazovan, brzo je pronašao prijatelje, sa kojima se i dan danas viđa i posećuje. Najveća prepreka bila mu je snalaženje u birokratiji, ali je u tim trenucima osetio koliko ljudi žele da pomognu kada vide nekoga u nevolji. Ova iskustva pokazala su mu koliko je važna zajednica i podrška prijatelja u novoj sredini.
Kasnije mu se pridružila devojka iz Češke, koja je danas njegova supruga, sa kojom ima sina i ćerku. Upoređujući život u Italiji i Srbiji, Stefan priznaje da su plate u Italiji veće, ali da su i troškovi života gotovo duplo veći nego u Srbiji, pa nijedan novac ne bi mogao da ga natera da napusti domovinu. Želi da njegova deca odrastaju u zdravoj sredini, gde se neguju porodica, prijateljstvo i prave vrednosti.
Ipak, Stefan priznaje da povratak nije doneo samo lične pobede. Jedini pravi poraz doživeo je na profesionalnom planu. Počeo je da piše vesti na italijanskom jeziku za jednu stranu firmu, ali posao od kuće ubrzo je postao monoton. Pratili su razne kanale i izjave, ali bez konkretnih terenskih zadataka. Kada je predložio da intervjuiše nekog iz italijanske zajednice u Srbiji, naišao je na odbijanje, jer rukovodstvo nije želelo da otkrije da novinari rade iz Srbije. „Osećao sam se bedno“, kaže Stefan. „Posao je možda bio dobar, ali kako ostati tamo gde poslodavac ne ceni pre svega svoje ljude, i to na nacionalnoj osnovi?“ Ubrzo je napustio taj posao i pronašao novu priliku u kompaniji koja posluje u okviru onlajn gaming industrije za italijansko tržište.
To iskustvo ga je, kaže, dodatno učvrstilo u odluci da ostane u Srbiji. Veruje da čovek ne sme da izgubi osećaj dostojanstva i pripadnosti, ma koliko finansijska sigurnost delovala primamljivo. „Koliko god zapadne zemlje mislile da smo zaostali, nekadašnji istočni blok je i dalje mentalno zdrav, dok zapad truli“, zaključuje Stefan.
Piše: J.D.
