U knjizi „Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba“ Momčila Petrovića nalazi se jedno zaboravljeno, ali dragoceno svedočanstvo o prvom Kinezu koji je kročio na tlo Srbije.
Bio je to Pan Žen, čovek neobičnog životnog puta – rođen u Mandžuriji, a u Srbiju stigao iz Rusije, gde je služio u carskoj vojsci. Nakon Oktobarske revolucije, Pan Žen se, poput mnogih ruskih dobrovoljaca, pridružio srpskoj vojsci na Solunskom frontu.
Petrović beleži da je u jesen 1920. godine, posle oslobođenja, Pan Žen radio u okolini Ćuprije, u jednoj montažnoj fabrici. Meštani su ga posmatrali sa radoznalošću i nevericom. Mnogi su prvi put videli Kineza uživo – neko se krstio, neko je tiho dobacivao, a neko čak posumnjao da je „obojen“ zarad šale. Policija ga je, prema tadašnjem običaju, privela – ne iz sumnje, već iz čiste znatiželje.
Kasnije se, navodi Petrović, Pan Žen nastanio u Srbiji i oženio Srpkinjom. Njegova priča postala je deo lokalne predaje – priča o čoveku sa Dalekog istoka koji je prešao pola sveta i ostao ovde, u zemlji za koju je i ratovao.
U istom poglavlju knjige pominje se i Čo Čeng Po, još jedan Kinez sa burnim životom. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatvoren u Lepoglavi, gde je, prema svedočenju, upoznao Josipa Broza Tita. Kada je Tito postao predsednik, Čo mu se javio, a Tito mu je poklonio stan u Beogradu. Potom se preselio u Pančevo, gde je prodavao kineske rukotvorine. Na zidu njegove kuće stajao je natpis na kineskom:
„Ovo je mala bašta velikog Kineza.“
Petrovićeva priča, na razmeđi između anegdote i istorije, podseća da su prvi kontakti Srba i Kineza bili neobični, ali i ljudski topli. U njima ima i radoznalosti, i poštovanja, i one srpske spontanosti prema svakom ko „nije naš“, ali brzo postane „naš čovek“.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Pan Žen, Kinez koji je prošao Rusiju i Solunski front da bi ostao u Srbiji, postaje simbol nečeg većeg – večite srpske otvorenosti prema onima koji dolaze sa dorim namerama, ali i sposobnosti da se u drugom prepozna saborac i kao takav poštuje. Njegova priča svedoči da je Srbija i tada u vremenu posleratnog siromaštva i obnova, umela da sačuva ono najvrednije – čovečnost.
Piše: Nina Stojanović
