U srpskom jeziku izraz „plava kosa“ odnosi se na kosu svetle, žute nijanse, a ne na plavu boju kakvu povezujemo sa nebom ili morem. Kada se kaže da je neko plav ili plavuša, govori se isključivo o boji kose. Takva upotreba danas može delovati nelogično, ali ima jasno i duboko istorijsko i jezičko objašnjenje.
U staroslovenskom i ranom srpskom jeziku reč plav nije označavala određenu boju, već osobinu svetline. Plavo je značilo svetlo, bledo, sjajno ili zlatno. Sve što je bilo svetlo moglo je biti opisano tim pridevom, bez obzira na tačnu nijansu. Zbog toga su svetla kosa, svetle oči i ten svrstavani u istu kategoriju, pa je osoba sa takvim osobinama nazivana plavom.
Tadašnje poimanje boja bilo je jednostavnije nego danas. Nisu se razlikovale precizne nijanse, već se pravila osnovna podela na tamno i svetlo. Tačan ton nije imao veliku važnost, pa samim tim nisu postojali posebni nazivi za svaku boju.
Vremenom je došlo do postepenog razdvajanja značenja. Razvojem jezika i širenjem rečnika, reč plav se sve češće vezivala za boju neba, vode i drugih prirodnih pojava. Međutim, u govoru o ljudskom izgledu zadržano je starije značenje.
Za boju koju danas nazivamo plavom ranije su se koristili pridevi sinji i modar, koji su označavali dublje i tamnije nijanse. Tragovi toga vide se u narodnoj poeziji, gde se žitna polja u daljini „plave“, a more i njegove dubine opisuju kao „modre“. Takvi izrazi odražavaju staro poimanje boja, zasnovano na svetlini, dubini i udaljenosti, a ne na preciznim nijansama.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Malo je poznato da su naši preci, pre nego što je u jezik ušla turska reč „boja“, koristili staroslovenski izraz „šar“. Taj termin je bio u upotrebi u periodu kada je leksika boja bila znatno uža nego danas i služio je za opšti opis obojenih ili uočenih površina. Njegovi tragovi sačuvani su u rečima poput „šarenilo“ i „išarati“, kao i u starom nazivu za slikara – šaropisac, koji svedoči o tadašnjem načinu imenovanja zanata i vizuelnog izraza.
Piše: Stefan Bogdanović
