U selu Zlakusa kod Užica lončari i danas ručno oblikuju zemljane posude na starinskom vitlu, koristeći tehniku zidanja i sirovine iz neposredne okoline – glinu i kalcit. Kako navodi Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije pri Etnografskom muzeju u Beogradu, „proizvodnja zlakuške lončarije odnosi se na znanja i veštine vezane za izradu posuda za termičku obradu hrane… izrađuju se od gline i kalcita iskopanih u neposrednoj blizini sela Zlakusa u zapadnoj Srbiji“.
Ova tradicija upisana je 16. decembra 2020. godine na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva UNESCO-a, kao četvrti element iz Srbije na toj listi i prvi iz domena zanatskih znanja i veština.
Centar ističe i da se znanja najčešće prenose unutar zajednice, uglavnom u porodicama, kroz neposredno učenje i rad uz iskusne majstore te da predstavljaju važan deo identiteta nosilaca tradicije. Sama izrada traje sedam do deset dana. Od pripreme smese, oblikovanja na ručnom vitlu koje se pokreće isključivo rukom, preko sušenja i dekoracije geometrijskim ornamentima, do pečenja u ciglenim pećima na otvorenoj vatri. Posude su neglazirane, „dišu“ i mnogi tvrde da hrani daju poseban ukus, naročito jelima spremanim na vatri.
Zanat je opstao zahvaljujući porodicama iz Zlakuse, ali i inicijativama poput Međunarodne kolonije keramike, koju je pre četvrt veka pokrenula Sofija Bunardžić. Danas posetioci mogu da obiđu radionice, oprobaju vitlo, kupe autentične lonce i probaju jela pripremljena u njima – od prebranca do mesa ispod sača.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Zlakuška lončarija nije samo zanat, već živa veza čoveka, zemlje i tradicije. UNESCO upis je priznanje majstorima koji su znanje sačuvali u porodicama i preneli ga dalje. Vredno je svratiti u Zlakusu i podržati lončare, jer dok se vitlo okreće rukom, traje i ono najvažnije – identitet.
Piše: mr Jasmina Dragutinović
