Иако се сматрају једним од најбезбеднијих превозних средстава на свету, жичаре могу постати клопке на небу, када систем закаже, а одговорни затаје. Управо то се догодило у аустријском граду Дорнбирну, где је олујни ветар паралисао жичару Каренсајлбан, остављајући 19 људи и једног пса заробљене у гондоли на висини од 80 метара и то више од четири сата.
На први поглед, све делује као несрећан сплет околности: јака бура, отказивање система и неприступачан терен. Али када се детаљније загребе испод површине, поставља се кључно питање зашто жичара уопште није била заустављена пре олује, у складу са прописима?
Према званичним извештајима, каблови су се услед ветра извукли из вођица, што је онемогућило прилаз резервне спасилачке гондоле. Оваква ситуација се, по речима стручњака, дешава једном у више милијарди вожњи, али је управо зато систем надзора обавезан да спречи и најмањи ризик.
Уместо превенције, путници су завршили у драматичној спасилачкој мисији, екипа планинске службе и лекар спуштали су се из хеликоптера како би евакуисали људе. Њихова храброст је заслужила дивљење, али се ниједна акција не би ни морала спровести да су надлежни реаговали на време.
Изостанак благовремене реакције власти и управе жичаре указује на озбиљан пропуст у безбедносном протоколу. Поставља се питање: да ли је уопште постојао систем праћења временских услова? Да ли је ризик потцењен у циљу профита и непрекидног рада?
Ово није прва оваква ситуација у региону, али је можда последње упозорење. Без одговорности и транспарентне истраге, ризик остаје присутан. А путници и даље зависе од добре воље природе и савести оних који управљају системима који би морали да гарантују безбедност.
Јер када се „немогуће“ догоди, онда то више није несрећа. То је немар.
