Film „Bilo jednom u Hrvatskoj” pokušava da se predstavi kao dokumentarna drama, ali u stvarnosti deluje kao reklamni spot produžen na minutažu filma. Cilj nije da objasni epohu, nego da je prefarba. Režiser Jakov Sedlar ne traži istinu, već alibi sa patetičnim tonom, selektivnom arhivom i unapred zadatim zaključkom. Franjo Tuđman je heroj, a sve što ne staje u tu sliku je izbrisano.
Najupadljiviji trik je „uvoz autoriteta” – angažovanje Kevina Spejsija služi kao marketinški trik da se manjak argumenata prikrije poznatim licem, a rezultat treba da bude takav da publika pomeša popularnost sa istinom. U ovom slučaju efekat je još ciničniji – holivudska fasada pokušava da bude legitimitet hrvatskoj mitologi, kao da će strani akcenat oprati ono što kadrovi i prećutane činjenice ne mogu.
Sedlarov autorski rukopis ostaje prepoznatljiv. To nije film koji postavlja ili odgovara na pitanja, to je film koji treba da nametne zadatke – gledalac treba da saoseća, da se pokloni, da „razume” ono što mu je servirano. Umesto distance i dokumentarne discipline, dobijamo naraciju koja klizi u veličanje Tuđmana kao sveca i besprekornog idola. On nije političar sa odgovornošću, već figura iz vitrine, iznad kritike i posledica.
Najproblematičnije je naravno, ono što se gura pod tepih. Devedesete nisu razglednica, niti su rat i politika koju su Hrvati vodili scenografija za nacionalni selfi. Operacije poput zločinačke Oluje, egzodus, zločini, likvidacije, atmosfera straha i pritiska, potiskivanje nepodobnih glasova, korupcionaške afere vlasti – sve to u ovakvom formatu nije obuhvaćeno. Film tako ne samo da ignoriše mračne strane epohe, nego ih i pokriva naracijom o „državotvornosti”.
U krajnjoj liniji, ovo nije priča o kinematografiji nego o političkoj potrebi da se prošlost zaključa u jednu jedinu „dozvoljenu” verziju. Film se ponaša kao da istorija služi da potvrdi identitet, a ne da ga preispita. I zato deluje banalno. Sve kompleksno je odsečeno i sve sporno i ljudsko je izbrisano.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ovo nije film koji brani Tuđmana već propaganda koja slavi ustaškog ideologa koji je devedesetih obnovio ideju ubijanja i proterivanja Srba. Sedlar ovde ne rekonstruiše prošlost, nego je falsifikuje dovoljno glatko da liči na dokument, a dovoljno pristrasno da bude propaganda.
Piše: Nina Stojanović
