Пре, сада већ доста година, гледајући пренос скупштине Републике Српске, одушевио ме је један тројац. Станивуковић, Вукановић и Тривић. Драшко пре свега, деловао је као врло паметан младић, спреман да се бори против корумпираног система. Уз константну пратњу камере, на свом јутјуб каналу овај дечко износио је сав прљав веш једне шверцерске династије&co која бескрупулозно деценијама краде, отима и обмањује Републику Српску.
Управо тај имиџ праведника и интелектуалца коме је једина мрља у каријери била чињеница да долази из богате породице(што морамо признати доводи до контрадикторности- да неко из породице којој је овакав накарадни систем богатство и омогућио жели овакав систем да уруши) га је довео на место градоначелника Бања Луке. Међутим већ првим својим потезима било је јасно да овај момак не само да се неће борити против система, већ ће врло лако постати део истог. Од васпитаног и храброг младића брзо ће се претворити у неотесану Додикову копију коме сарадња са сада већ очигледним узором, а не противником уопште неће бити мрска.
Јелена, универзитетски професор, одавала је утисак паметне жене, националисте. Не претерано гласне, али концизне и храбре, спремне да одговори на врло елоквентан и васпитан начин. Мада морам признати, одувек је деловала само као допуна за ову двојицу-шлаг на торти који сам по себи није ништа друго него пена. Свесрдно сам је подржавао као кандидата на прошлим председничким изборима где је она, а и читав ПДП показао велики ниво неозбиљности почевши од лажног проглашења победе, па до унутарстраначких сукоба који су довели до стварања нове странке у већ свакако мутном мору званом политичка сцена Републике Српске.
Вукан је, у том почетку, мени лично личио на неконвенционалну верзију Драшка. Заградити возило непрописно паркираног судије, па позвати паркинг сервис, снимати га пијаног за време радног времена у кафани, дерати се на чиновнике „на пос’о!“ само по себи доводи до симпатија. На крају крајева он као соло играч једини је наставио да јаше истом стазом којом је и јахао. Што се тиче јучерашњих локалних избора у Републици Српској наш народ показао је све оно што се дало и очекивати-Драшко је још једном узјахао фотељу иако није испунио ништа од својих обећања приликом претходне победе. Јелена је доживела политички фиаско у сујетној борби против дојучерашњег колеге Драшка копрцајући се на његовој некадашњој реторици, а у Требињу Вуканов кандидат, интелектуалац, професор историје изгубио је од кандидата СНСД-а у односу 52:46% гласова.
У овом случају и Бања Лука и Требиње делимично су жртве нечег од чега болује добар део стародобних лица српске националности, а што бих ја окарактерисао као диктаторофобија… или филија…. вероватно наслеђе комунизма, да је свако на власти добар, какав год да је најбољи је-не дирај га. Са друге стране у Бања Луци људи су разочарани и уморни од борбе. Изгорели су доводећи ову будалу на власт у нади за бољим, а сада више немају за кога ни да гласају, поготово не за неког ко се копрца на некадашњој реторици садашњег градоначелника. Са друге стране, Требиње је доказало да и поред диктаторофобије и свих механизама власти(нпр 100км за глас) борба може бити врло неизвесна и да борба треба да траје, да буде непрестана! Једном ће ваљда и поштен човек сести у фотељу, да не буде стално после Курте неки нови Мурта. Да не дочекамо новог Драшка, а да дочекамо и ми да влада воља народа!
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
