Razlika se ponekad meri u tišini pogleda onih koji nisu odustali. U rukama koje nose pomoć, ali pre svega, dostojanstvo. U koracima koji prelaze granice ne zbog putovanja, već zbog brige. Tako je protekla petodnevna misija organizacije „Love Odv Ets“ na Balkanu, ne kao protokolarni obilazak, već kao živa priča o srcu koje kuca za druge.
U Kostajnici u Republici Srpskoj započela je nova iskra budućnosti: najavljen je početak projekta Sportski centar „Raffaele Carlomagno“, mesto gde će deca učiti da veruju u sebe. U školama kojima nedostaje mnogo toga materijalnog, pronađena je snaga koju ne može kupiti nijedan budžet, volja nastavnika i ponos dece. Njihovi osmesi, i kada je najteže, govore glasnije od svake izjave za novine.
Put je zatim vodio ka Kosovu i Metohiji, u sela gde se život brani svakog dana. U Velikoj Hoči, enklavi sa oko 400 duša, dodeljene su tri stipendije studentima koji su izabrali ostanak, ne kao naviku, nego kao zavet. U Gornjem Kuscu, u školi „Petar Petrović Njegoš“, obnovljena je podrška onima koji veruju da znanje rađa sutra, ma koliko sutra bilo neizvesno. U Novom Brdu, zahvaljujući saradnji sa Narodnim kuhinjama, preko 2000 ljudi svakodnevno dobija topli obrok, jer opstati, pomoći i ostati čovek, ponekad je najveći oblik časti. U manastiru Draganac, među zidovima koji čuvaju vekove suza i molitvi, dočekala ih je tišina koja govori više od reči. Monasi su, svojom prisutnošću, preneli snagu naroda koji zna da strada i da se podigne. Tu, pred ikonama, svako se setio ko smo i zašto se držimo zajedno.
Na ovom putu sreli su i one koji, i danas trpe pritiske i uskraćivanja samo zato što su Srbi i samo zato što su pravoslavci. To nije politička tema, to je rana koja traje. Ali upravo tamo, gde nepravda udara najtiše, humanost ima najveću težinu. Zato je svaka pružena ruka bila više od pomoći, bila je način da se kaže: NISMO VAS ZABORAVILI.
Ova misija nosi ime Raffaele Carlomagno jer je iz njegove tišine nastalo nešto što traje. On je bio čovek zajednice, prijatelj koji je verovao u blizinu, u to da se dobro ne govori — nego živi. Njegov odlazak nije zatvorio priču- naprotiv, pokrenuo je ljude da čine ono što je on nosio u sebi.
Zato su danas, rame uz rame Alesandro Albani, kao glas grada Busto Arsicio, i mladi iz navijačke grupe „Pro Patria“, koji su sa Rafaelom Karlomanjo delili tribinu, emociju i zavet pripadanja. Oni nisu došli kao posmatrači, već kao oni koji nastavljaju ono što je on bio: čovek koji se daje. Sve što je urađeno, svaka stipendija, svaka pomoć, svaka ruka pružena tamo gde boli, urađeno je u njegovu čast, da dobro traje onoliko dugo koliko traje sećanje na čoveka.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ovaj put pokazao je da dobro nema granice jezika ni zemlje. Kada neko dođe iz tuđine da zagrli narod koji se bori da ostane svoj, to nije samo pomoć — to je priznanje da njihova priča vredi. Ponekad je razgovor sa majkom koja čuva ognjište vredniji od svake donacije. Ponekad je samo prisustvo već dar. I baš u tome leži snaga ove misije — u živom susretu čoveka sa čovekom
Piše: Stefan Bogdanović
