Након тријумфа литијског покрета и епохалне побједе над диктатуром 30. августа – а послије више неуспјелих покушаја вршења извршне власти – дошло је до неке врсте компромиса, дијелом формалног а дијелом подразумијеваног и прећутног, између политичких чинилаца побједничких снага.
С једне стране, српски политички фактор је прихватио да, док је на власти, не доводи у питање спољнополитички курс државе (па ни онај везан за НАТО – чланство, који је противан расположењу његовог бирачког тијела). С друге стране, други политички фактор побједничких снага је прихватио чињеницу да Црна Гора, у свом унутрашњем устројству, не смије обесмишљавати тековине литијског покрета који је оборио аутократију. Тј. да наша држава, да би опстала и просперирала, више никада не може имати антисрпску суштину, као што је имала у временима страховладе Мила Ђукановића. Такву антисрпску суштину Црне Горе бивши режим је одржавао спроводећи системску и националну дискриминацију и одузимајући људска права грађанима Црне Горе.
У посљедње вријеме остаци обореног режима, потпомогнути новим-старим савезницима и пајташима из Друге фамилије, чине све што је у њиховој моћи како би такву врсту компромиса између чинилаца нове власти поништили. И како би поништили и обесмислили сваку тековину литијског покрета. Тј, они се фанатично супротстављају свакој иницијативи која негира антисрпски карактер Црне Горе и иде у правцу општенародног помирења. За њих је покретање иницијатива које се првенствено баве људским правима грађана – као што су двојно држављанство и српски језик као службени – угрожавање независности државе и равно је националној трагедији.
Такви превазиђени политички фактори, вјероватно несвјесни у коликој мјери су опијени шовинизмом, на свако остварење људских и грађанских права гледају као на највећу могућу пошаст. Рестлови оборене диктатуре немају значајну политичку тежину, али су дозлабога бучни у својим антидемократским стремљењима, и мисле да претјераном буком могу надомјестити недостатак аргументације и здравог разума. Њима слободни грађани морају јасно ставити до знања – више нема повратка на старо: да би опстала и просперирала, Црна Гора више никад не може и неће бити антисрпска творевина.
У том смислу, прави је историјски тренутак да актуелна власт донесе одговарајуће одлуке које ће вратити српском језику статус службеног и омогућити праведно добијање црногорског држављанства. Наравно, неопходно је вратити и црногорску тробојку на мјесто које заслужује – народне заставе.
Политички представници националних мањина, који су сада на власти, треба да знају да су дате одлуке и у њиховим интересу. Јер се првенствено ради о остварењу људских права грађана. Осим српског политичког фактора, такве мјере подржао је и црногорски премијер, који је недавно изјавио да је „сазрело вријеме да сви који имају право добију држављанство Црне Горе“, као и да му је прихватљиво да већински српски језик буде службени. Све ове одлуке подстаћи ће помирење у нашој земљи, али и њен економски напредак.
(На фотографији је црногорска тробојка из мог дома)
