Нова књига младог хрватског историчара Вишеслава Аралице, „Кмет, фишкал, хајдук“, привукла је велику пажњу јавности у Хрватској, али је и отворила многа питања о различитим историјским и културним идентитетима Балкана. У овој књизи Аралица указује на српски народ као на јединствени словенски народ који је успео да очува државотворну традицију независну од германског утицаја, што га издваја у европском и светском историјском контексту. Његов рад и тумачење појаве модерног хрватског идентитета током периода од 1935. до 1945. године, изазвали су бројне дискусије, посебно због Аралицине интерпретације односа Срба и Хрвата, као и о статусу Срба као јединог словенског народа који је у средњем веку имао домаћу, независну владарску династију.
Срби као изузетак међу словенским народима
Аралица у својој књизи износи став који је у историјским и културолошким круговима мало присутан на Западу — да се Срби, за разлику од осталих словенских народа, разликују по својој историјској независности и државотворности. Он наводи како се српска династија, за разлику од већине осталих европских владарских кућа, није сматрала потомством германских освајача. Као што каже Аралица, „Срби су једини словенски народ који је имао две независне династије — Петровиће-Његоше и Карађорђевиће, обе са простора данашње Црне Горе, док је у исто време готово свака европска монархија имала германски утицај на свом престолу.”
На пример, он истиче да су бугарски, грчки, па чак и руски монарси кроз историју били потомци немачких или других германских владарских породица. Тај аспект историјског наслеђа Срба, по Аралици, доводи до тога да се Срби не уклапају у уобичајену западну перцепцију словенских народа као кметова и сељака, који, како он истиче, „не могу створити државу или бити ратници“. Овакво виђење Срба издваја их од стереотипа пасивног словенског народа, пружајући им частан статус народа који је историјски био борбен и спреман на самосталност и независност.
Однос Срба и Хрвата и стварање хрватског идентитета
У својој књизи, Аралица детаљно истражује период од 1935. до 1945. године, који види као време формирања модерног хрватског националног идентитета. Назив његове књиге, „Кмет, фишкал, хајдук“, обједињује три основна симбола хрватског идентитета: кмета као поданика, фишкала као човека закона и хајдука као симбол отпора. Аралица сугерише да су ти идентитети имали велики утицај на националну свест Хрвата у периоду између два светска рата.
Према Аралици, Срби су за усташки режим били изазов, јер су расни теоретичари Европе, који су деловали у доба пре Другог светског рата, тврдили да су Срби и Хрвати припадници исте, тзв. „динарске расе“. Овакви ставови били су неугодни за усташку идеологију, која је настојала да утврди разлике између два народа како би оправдала своју антисрпску политику. Посебно је занимљива улога Филипа Лукаса, који је, иако првобитно пројугословенски оријентисан, након Првог светског рата постао националиста, у складу са националним тежњама које су у то време доминирале хрватским политичким сценама.
Европски идентитет у сенци германског утицаја
Аралица такође указује на један занимљив историјски феномен: већина европских монархија, од Русије до Шпаније, имала је германске или полу-германске династије. Српске владарске куће, са друге стране, потичу из народа и немале су независан статус. Аралица закључује да је ово специфично историјско наслеђе изазивало поштовање чак и код непријатеља Срба. Он подсећа да су Немци током историје имали бројне сукобе са Србима, али да су управо због тога показивали одређено поштовање према њиховој историјској снази и борбености.
„Срби као народ се не уклапају у стереотип Словена као кметова, већ су показали способност за државотворност и отпор. Они су, због тога, другачији од свих осталих словенских народа у очима Запада,“ наглашава Аралица у својој књизи.
Закључак: Срби као симбол независности и отпора
Књига „Кмет, фишкал, хајдук“ младог хрватског историчара Вишеслава Аралице представља интересантан поглед на историјске разлике између Срба и других словенских народа, истичући Србију као државу и народ са специфичним наслеђем независности. Аралица на овај начин указује на важност историјског наслеђа и идентитета који Срби имају, а који их издваја од других народа Европе.
Аралицина анализа српске историјске независности и различитости има потенцијал да утиче на будућа историјска истраживања о Балкану, а сама књига је изазвала расправе које се, иако полемичне, показују као важан допринос разумевању комплексних односа и историјских путева који су обликовали народе Балкана.
