Jovan Dučić je bio više od pesnika, on je bio srpski san o uzvišenosti, o lepoti reči koja nadilazi granice i epohe. Njegov život ličio je na dugu diplomatsku misiju duše: od kamenitog juga Hercegovine do raskošnih salona Evrope, svuda je nosio u sebi onu spokoj Trebinja iz koje je ponikao. Njegova sudbina bila je sudbina naroda koji ume da peva i kad mu je najteže.
A upravo 22. oktobra 2000. godine, 57 godina nakon smrti, Dučić se vratio svom Trebinju. Iz dalekog Libertvila u Americi, gde je bio sahranjen, njegovi posmrtni ostaci položeni su u svoj rodni grad. Time je ispunjena njegova poslednja želja, da se odmori tamo gde su rođene njegove prve reči.
Rođen 1871. godine, bez oca, u zemlji uvek na raskršću istorije, rano je naučio da se dostojanstvo ne nasleđuje, već gradi. Učiteljski hleb mu je bio prva borba, zbog patriotskih stihova proteran je iz Bijeljine, pa iz Mostara. Ali nije ćutao: zajedno sa Aleksom Šantićem pokrenuo je časopis „Zora“, u kojem je sijala prva svetlost srpskog modernizma.
Kao diplomata služio je u Carigradu, Rimu, Madridu, Kairu, Atini, i svuda nosio istu onu meru lepote i duha koja se ne može naučiti. Pisao je eseje, putopise i stihove u kojima su ljubav i prolaznost postale jedno isto lice sudbine. Njegovo „Blago cara Radovana“ ostalo je kao spomenik misli – da se veličina ne meri bogatstvom, već dubinom duha.
Umro je 7. aprila 1943. u američkom Geri-ju, daleko od domovine, ali nikada daleko od nje srcem. Njegov povratak 2000. godine nije bio samo čin istorije, već trenutak kada se vekovna čežnja pretvorila u mir, Trebinje je dočekalo svog sina, a pesnik je, posle svih lutanja, konačno stigao kući.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Želeo je da od Trebinja stvori grad–muzej pod otvorenim nebom, da lepota postane njegov najveći spomenik. Sve što je slao iz daljine – knjige, slike, skulpture i dragocene predmete – bilo je njegova nevidljiva nit sa zavičajem. Ipak, sudbina je odredila drugačiji tok: u godinama nakon njegove smrti, deo te zaostavštine morao je biti prodat, kako bi se obezbedio povratak pesnikovih ostataka u njegov rodni grad. U privatnim domovima preko okeana u provatnim kolekcijama mogu se naći – posmrtna maska, raskošni komadi nameštaja u stilu Luja Četrnaestog, visoke kineske vaze i slike što su nekada krasile njegov diplomatski kabinet.
Piše: Stefan Bogdanović
