Među brojnim legendama starog Beograda posebno mesto zauzima priča o Đorđu Zagli i lepoj Bađi, ljubavnicima koje su okolnosti, vera i društvene prilike razdvajale, ali nisu uspele da ugase njihovu ljubav. Ova dirljiva priča sa početka 19. veka ostala je upamćena kao najstarija zabeležena ljubavna priča srpske prestonice, zbog čega ju je i Branislav Nušić uporedio sa čuvenim „Romeom i Julijom“.
Đorđe Zagla bio je hrabri Makedonac koji je u Beograd stigao u vreme Prvog srpskog ustanka. Sa druge strane, Bađa je bila mlada Turkinja, udata za znatno starijeg čoveka. Živela je na Dorćolu, iza visokih zidova i rešetaka, daleko od očiju prolaznika. Njihovi svetovi bili su razdvojeni gotovo nepremostivim preprekama, ali je jedan susret pogleda promenio njihove živote.
U vreme privremenog mira između Srba i Turaka, kada je život na ulicama Beograda postao nešto slobodniji, njihovi pogledi počeli su da se sreću. Iz tih nemih susreta rodila se snažna i zabranjena ljubav. Nisu znali da pišu, nisu mogli da se sastaju, niti su smeli da imaju poverenike. Delovalo je da njihova ljubav nema budućnost.
Tada je Zagla smislio neobičan način komunikacije. Svoje verno kuče naučio je da odlazi do Bađine kuće. Oko vrata životinje vezivao je krpicu sa cvetovima koji su imali posebno značenje. Tako je nastala prava ljubavna prepiska bez ijedne napisane reči.
Prvi joj je poslao karanfil, poručujući da je nosi u srcu. Bađa je odgovorila nanom, znakom da već dugo misli na njega. Ubrzo su usledili bosiljak, neven i drugo cveće, a svaka poruka bila je iskaz ljubavi, vernosti i čežnje. Njihov tajni razgovor trajao je mesecima, a malo kuče postalo je najverniji glasnik jedne zabranjene ljubavi.
Predanje kaže da je Bađa na kraju poslala pramenove svoje kose i znak da je spremna da sa Zaglom pobegne. Kasnije mu je poslala i zrno pasulja, poruku da je te noći dobrodošao u njenu sobu. Od tada su, prema priči, uspeli da se sastaju i bez posrednika.
Istorija, međutim, nije sačuvala kraj ove romanse. Ne zna se da li su uspeli da pobede prepreke i ostvare zajednički život ili ih je sudbina razdvojila. Poznato je samo da je Đorđe Zagla umro u Beogradu 1847. godine u dubokoj starosti, dok se o Bađinoj sudbini ništa pouzdano ne zna.
Ipak, njihova priča ostala je da živi kao jedno od najlepših predanja starog Beograda, podsećajući da prava ljubav pronalazi put čak i onda kada se čini da su sve kapije zatvorene.
Piše: Stefan Stojanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
