Tokom 1813. godine, prestonica Habzburške monarhije postala je mesto u kojem su postavljeni temelji modernog srpskog žurnalizma. Taj iskorak vezan je za Dimitrija Frušića, lekara i novinara rođenog na današnji dan, 21. januara 1790. godine. Saradnja sa Dimitrijem Davidovićem dovela je do pokretanja „Novina serbskih“ i otvaranja prostora za javno informisanje.
Pokretanje lista u Beču bio je hrabar čin za vreme u kojem je austrijska cenzura strogo nadzirala svaku reč, a izdanje je postiglo istorijski uspeh, potvrdivši da srpska pismenost može da opstane i van granica matične teritorije. Taj potez prethodio je za više od četiri decenije nastanku prvih novina u samoj Srbiji, koje su svetlost dana ugledale tek 1834. godine u Kragujevcu.
Intelektualni krug u kojem se Frušić kretao uključivao je najznačajnije figure tog doba, prvenstveno Vuka Karadžića, sa kojim je delio viziju o reformi jezika i širenju pismenosti. Rad nije bio ograničen samo na redakciju – kao lekar, u novinarstvo uneo je naučnu disciplinu, pretvarajući dotadašnje stihijsko pisanje u uređen sistem sa jasno postavljenim rubrikama. Uprkos stalnim političkim pritiscima i administrativnim preprekama koje su pratile novinarstvo od samih početaka, istrajavao je u misiji da javna reč postane pouzdan temelj društvenog života.
Život je okončao u Trstu, gde je kao lekar i ugledni član zajednice delovao do smrti 1838. godine. Spoj medicine i izdavaštva obeležio je njegov rad i dao trajan doprinos razvoju srpske periodike. Iza Dimitrija Frušića ostalo je nasleđe čoveka koji je razumeo da je sloboda informisanja ključni stub nacionalnog identiteta, podjednako važan kao i naučni napredak.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Pokretanje tadašnjeg lista imalo je kolosalan uticaj na nacionalnu kulturu, srpski jezik tada zvanično je postao jedan od tek osamnaest svetskih jezika sa sopstvenom štampom. Tim činom, narodna reč je dobila međunarodni legitimitet, a Frušićeva vizija obezbedila je Srbima ravnopravno mesto u globalnoj porodici prosvećenih i informisanih društava.
Piše: Stefan Bogdanović
