Kosovska bitka iz 1389. godine vekovima se uči kao jedan od najvažnijih događaja srpske istorije. Kada se pažljivo pogledaju pojedini istorijski podaci i zapisi turskih hroničara, kao i tvrdnje Turskog Prof. dr Ilber Ortajlija postavlja se sledeće pitanje, Da li je bitka na Kosovu zaista bila veliki poraz Srbije, ili je istorija mnogo složenija nego što se često predstavlja?
Jedna od tvrdnji koja se navodi u turskim hronikama jeste da se sama bitka završila oko podneva i da je Bajazitu bilo potrebno šest sati da opet sakupi vojsku pošto je bila u rasulu. Turci su izgubili sultana, ubio ga je MiIoš Obilić, zajedno sa sa svojim pobratimima Ivanom Kosančićem i Milanom Toplicom, koji su imeđu ostalog bili kneževi obaveštajci, ili izvidnici. Obilić je bio izuzetne snage, borio se topuzom i kopljem, a mač sa kojim je odsekao glavu sultanu Muratu dugo se čuvao u carskoj riznici u crkvi Svete Irine u Istanbulu. U Vojnom muzeju, takođe u Istanbulu na centralnom mestu postavke „Baština osmanskih vladara“ nalazi se najvažniji sačuvani materijalni svedok ovog događaja, ogroman ratni steg sultana Murata pod nazivom „Kosova standard“. Reč je o zastavi džihada koju je, prema turskim zapisima oborio upravo Miloš Obilić sa dvanaestoricom vitezova, među kojima su ključnu ulogu imali upravo njegovi pobratimi. Ivan Kosančić je bio jedan od najboljih mačevalaca u srpskoj vojsci, borio se sa dva mača, a Milan Toplica najbolji strelac, izuzetne preciznosti.
Potom Bajazit koristi trenutak kada je ubijen njegov otac sultan Murat i staje na čelo osmanske vojske, nakon što je predhodno pogubio svog brata Jakuba, koji je bio Muratov miljenik. Dakle, Turci kreću da se povlače jer je nastao haos u njihovim redovima. U toku povlačenja zatiče kneza Lazara u crkvi Samodreži sa manjom grupom vitezova. U Samodrežu su došli da se zahvale Bogu na izvojevanoj pobedi, jer se tu pričestila srpska vojska pred odlazak u boj. Opkolio ih je i pogubio, da bi potom pobegao nazad u Jedrene da učvrsti vlast. Miloš Obilić je umro nekoliko meseci nakon bitke od zadobijenih rana, a Kosančić i Toplica u samom boju.
Još zanimljivije pitanje odnosi se na posledice same bitke. Kosovski boj odigrao se 1389. godine, ali Srbija nije pala pod osmansku vlast tada, već tek 1459. godine, padom Smedereva. Između ta dva događaja prošlo je punih sedamdeset godina. To znači da je prvo 1453. godine morao da padne Konstatinopolj da bi palo Smederevo. Prvo je morala da padne Vizantija da bi pala Srbija. Ako su Osmanlije na Kosovu izvojevale odlučujuću pobedu, zašto osvojene teritorije nisu odmah stavili pod svoju vlast? Zašto su bile potrebne decenije novih ratova, političkih promena i vojnih pohoda da bi Srbija bila poražena? I to opet delimično.
Ni širenje Osmanlija prema Evropi nije nastavljeno onim tempom koji bi se očekivao posle velike pobede. Umesto neposrednog prodora ka severu, usledio je zastoj, što mnogi tumače kao dokaz da je i osmanska vojska pretrpela ogromne gubitke i da nije bila u stanju da odmah nastavi osvajanja.
Posebno zanimljiv istorijski dokument predstavlja pismo bosanskog kralja Tvrtka I Kotromanića, upućeno Firenci neposredno nakon bitke. U njemu se govori o pobedi hrišćanske vojske nad Osmanlijama. Upravo zato mnogi postavljaju pitanje zbog čega bi jedan tadašnji vladar evropskim dvorovima slao vest o pobedi ukoliko je ishod bio potpuno drugačiji. U Parizu su zvonila zvona u katedrali Notrdam u čast pobede hrišćanske vojske.
Sve to pokazuje da je Kosovska bitka mnogo složenija od jednostavne podele na pobednika i poraženog. Poginuli su i knez Lazar i sultan Murat, kao i osmanski princ i prestolonaslednik Jakub. Obe vojske pretrpele su ogromne gubitke, a neposredne posledice nisu ličile na potpuno osvajanje Srbije.
Na kraju ostaje možda i najvažnije pitanje: zašto Srbi već više od šest vekova obeležavaju Vidovdan? Nijedan narod ne čuva tako duboko u svom kolektivnom pamćenju događaj koji bi smatrao običnim vojnim porazom. Vidovdan nije samo sećanje na jednu bitku, već simbol vere, slobode, žrtve i hrabrosti. Upravo zato rasprava o stvarnom ishodu Kosovskog boja traje i danas, a brojna pitanja i dalje ostaju otvorena za istoričare i istraživače.
Piše: Stefan Stojanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
