Osnovan na idealima apsolutne humanosti, neutralnosti i dobrovoljnosti, inspirisan vizijom Anrija Dinana nakon bitke kod Solferina, Crveni krst je decenijama predstavljao univerzalni simbol nade. U Srbiji, organizacija je osnovana daleke 1876. godine na inicijativu dr Vladana Đorđevića, sa jasnim i svetim ciljem pomaganja ranjenicima, bolesnima i ugroženima bez obzira na veru i naciju. Međutim, danas se sve glasnije i sa sve više argumenata postavlja pitanje da li je ta plemenita misija ugrožena korporativnom pohlepom i birokratskom tromošću?
Ugled ove globalne mreže ozbiljno je poljuljan nizom afera koje ukazuju na sistemsku finansijsku netransparentnost. Istraživanja uglednih medija „ProPublica“ i NPR otkrila su šokantne podatke o delovanju američkog Crvenog krsta nakon razornog zemljotresa na Haitiju 2010. godine. Iako je na ime pomoći prikupljeno skoro pola milijarde dolara donacija, na terenu je izgrađeno svega šest trajnih kuća, dok je ogroman deo sredstava „ispario“ kroz interne administrativne troškove i plate menadžmenta.
Nisu izostali ni logistički propusti koji su više ličili na PR kampanje nego na pomoć. Tokom uragana Sendi, organizacija je oštro kritikovana jer je koristila prazna vozila za hitne slučajeve kao scenografiju za medijske konferencije, dok su žrtve na terenu ostajale bez hrane i osnovnih potrepština. Još mračnija slika stigla je iz Zapadne Afrike tokom epidemije ebole 2014. godine, gde je otkriveno da su zaposleni svesno učestvovali u proneveri miliona dolara namenjenih borbi protiv smrtonosne bolesti.
U našem, lokalnom kontekstu, uloga međunarodnog Crvenog krsta ostaje duboko ambivalentna. Neosporno je da je organizacija tokom sukoba i u godinama nakon bombardovanja pružala određenu humanitarnu pomoć Srbima na Kosovu i Metohiji. Međutim, preko te pomoći nadvija se teška senka nedovoljnog angažovanja oko najbоlnije teme, nestalih lica.
I danas, više od dve decenije nakon rata, hiljade srpskih porodica ne zna sudbinu svojih očeva, sinova i braće. Međunarodne humanitarne organizacije, čiji je mandat upravo zaštita žrtava i traženje nestalih, prečesto su ostajale neme i pasivne pred dokazima o otmicama Srba. Najstrašnija tišina vlada oko sudbine onih za koje postoje indicije da su završili kao žrtve monstruozne trgovine organima u slučaju „Žuta kuća“.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Porodice nestalih i dalje čekaju odgovore, a izostanak snažnog pritiska međunarodnog Crvenog krsta da se ove grobnice i arhive otvore, ostavlja gorak utisak da je za birokrate u Ženevi istina o srpskom stradanju manje važna od diplomatske korektnosti. Humanost bez hrabrosti da se suoči sa istinom, gubi svoj smisao. Ovim nije cilj da se ospori trud i čovekoljublje bezbrojnih pojedinaca koji su za ovih vek i po služili drugima, već da se ukaže na tragičnost posustajanja i najplemenitijih ideja pred pohlepnim i zlim ambicijama moćnika ovoga sveta. Jer, humanost je humanost, a novac i moć su nešto drugo.
Piše: Petar Nikolajev
