Кад год су могли, а могли су, мушкарци су мистификовали жену, у религији, уметности, чак и у свакодневици, од чега су скупа са њом имали кроз историју и користи и штете. Сада су жене решиле и добиле прилику, како је са ужасом завапио Ниче, коначно да ОБЈАСНЕ себе. И феминисткиње и оне друге, које стално бунцају о женској енергији и некој пренаглашеној и скоро принудној женствености, чинећи све то бескрајно отужним и заморним, одузимају жени и мушкарцу свето право на неразумевање.
Кад кажем мушком бићу – ти то не разумеш – зато што си мушкарац и ниси као ја – нисам само пред њега ставила зид или тајну, зависи од очију којима гледа, него сам поштедела и себе бесплодног понирања у неразговетне дубине сопства: сви покушаји да се другоме објасни ЈА ломе се о немоћ самоспознаје.
Кад кажем – ја то не схватам – зато што сам жена и нисам као ти – уместо блебетавој наивности, дала сам примат недвосмислености природе и њеној исконској склоности да на неспоразумима заснива живот.
Тамо где има превише разумевања ствари теже да се стопе у једно, а мушко и женско ће морати, све док свет буде опстајао, да остану непомирљиво различити: и то уопште није разлог за очајавање.
Међутим, постоје женске ствари које ни жена не разуме.
То је сен залепљена јој за стопала, загонетка којом су се мушкарци бавили више него историјском, психолошком, материјалном женом.
Зато се слика коју су скројили тако упечатљиво разликује од представе коју ми видимо у огледалу.
