Kada je 1914. godine neprijateljski top sa druge strane Save i Dunava prvi put grunuo na Beograd, mnogi su pošli u unutrašnjost da spasu goli život. Ali ne i Vuka Popadić. Ona je ostala, nepokolebljiva, kao kamen na obali, kao stub koji čuva grad. Dok su žene i deca plakali, a dim gušio beogradske sokake, Vuka je kročila napred, s verom u Boga i u srpsko ime.
Njen korak je bio korak majke, sestrе, vučice što brani svoje mlade. Znala je da se iz doma ne beži kad gori, tada se stoji i brani do poslednjeg daha. Priča se da je jednom, kad je naišla na četu prestrašenih neprijateljskih vojnika, stala pred njih kao da pred njom stoji gomila poslušnih đaka. Glasom što ne trpi prigovor, naredila im je da odlože puške. I oni, naviknuti da komanduju nad drugima, poslušali su nju – srpsku ženu.
Ali Vuka nije bila samo stroga, ona je bila i milostiva. Davala je hleb i vodu onima koji su je do juče hteli ubiti. A kad su naši ušli u grad, predala im je zarobljenike, ne kao znak osvete, već kao dokaz srpske časti.
Njena najveća bitka bila je na Dorćolu, u kući pretvorenoj u bolnicu. Sa sestrom i detetom, previjala je ranjene, dovodila unesrećene sa ulica, prala krv sa njihovih rana i suze sa njihovih lica. Nije brojala sate, nije brojala žrtve, brojala je samo živote koje je uspela da sačuva.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Prošlo je više od jednog veka, a centar Beograda još nema ulicu sa imenom Vuke Popadić. Ipak, njeno ime ne treba meriti tablama ni spomenicima, urezano je u duši srpskog naroda. Ona je dokaz da žena može biti i vojska i zaklon, i snaga jača od smrti. Vuka Popadić nije samo priča iz jednog rata, već simbol večnog Srpstva, ponosa, časti i borbe da se ostane veran sebi i svom domu.
Piše: Stefan Bogdanović
