Nekada je u Srbiji važilo nepisano pravilo: ako na stolu nema svinjetine – to nije ručak, to je meze.
Potrošnja je sada pala za 40% – podaci su Privredne komore Srbije. Četrdeset! To više nije promena navika, to je tiho odustajanje.
Svinjari kažu – nije samo u pitanju cena. Potražnja je “nestala”. Kao plata desetog uveče. Kao rođak koji je “izašao na minut” i nikad se nije vratio.
A narod? Narod je racionalan. Stane ispred vitrine, pogleda cenu svinjskog mesa i tu se završi ljubavna priča duga generacijama. Zato se okrenuo piletini. Jeftinija, brzo se sprema, i ako je verovati Privrednoj komori vodi: 18 kilograma godišnje po stanovniku, naspram 16 kilograma svinjetine godišnje po stanovniku.
I tako piletina proživljava svoje zlatno doba. Ne ide samo na gril ili u supu. Ide i u salatu, sendvič, svuda! Čak i u jela gde je niko nije zvao. Postala je kao onaj drug koji se pojavi i kad ga niko nije zvao, al’ zarad mira u kući, pustiš ga: “ajde, neka ga ”.
A svinjetina? Ona polako prelazi u mitologiju. Nekad se pripremala za slavu, danas se kupuje na grame, iseku je na tanke šnicle, skoro prozirne, da možeš da kažeš: “Evo, ima mesa”.
I dok se piletina šepuri, a svinjetina preispituje gde je to pogrešila, Srbi joj dodeliše status luksuznog gosta koji se viđa samo za praznike.
Jer istina je jednostavna i pomalo bolna: nije svinjetina samo poskupela. Ona je izgubila svoje mesto u svakodnevnom životu. U svetu brzih obroka i još bržih odluka, ljudi više nemaju vremena za “teška” jela koja se teško spremaju. Nestali su i rituali. Sve je manje okupljanja i onog osećaja da se oko zimnice i čvaraka grade uspomene.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Bez brige! Svinjetina ne nestaje sa srpskih trpeza, samo je iz svakodnevice prešla u kategoriju: „vidimo se kad se desi nešto posebno“.
Piše: Biljana Stepanović
