Зашто морамо да се помиримо

Пише: Ми­ло­рад Бо­јо­вић, Но­ви­нар и пу­бли­ци­ста

И власт и опо­зи­ци­ја и сту­ден­ти сла­жу се да је смрт 16 љу­ди због па­да над­стре­шни­це на Же­ле­знич­кој ста­ни­ци 1. но­вем­бра про­шле го­ди­не ужа­сна и нео­бја­шњи­ва тра­ге­ди­ја. Из два раз­ло­га. Због огром­ног бро­ја стра­да­лих. И због на­чи­на по­ги­би­је. Ти љу­ди ни­су стра­да­ли ни на је­дан ра­зу­му при­хва­тљив на­чин. Крај­ње без­бри­жно су кре­ну­ли на јед­но обич­но пу­то­ва­ње во­зом. И на гла­ву су им се, из чи­ста ми­ра, сру­чи­ле сто­ти­не то­на бе­то­на и же­ле­за. Та­ква смрт пре­ва­зи­ла­зи нај­би­зар­ни­је сце­на­ри­је из нај­мрач­ни­јих хо­рор фил­мо­ва. И за­то суд мо­ра би­ти на ви­си­ни за­дат­ка. Мо­ра дра­кон­ски ка­зни­ти све ко­ји су сво­јим не­ра­дом, не­ма­ром и нео­д­го­вор­но­шћу над­стре­шни­цу, од гра­ђе­вин­ског еле­мен­та, пре­тво­ри­ли у смр­то­но­сну клоп­ку. У оруж­је за ма­сов­но уби­ство. И не тре­ба би­ти Шер­лок Холмс па зна­ти да је по­сао струч­ња­ка да ура­де про­јек­те, про­ра­чу­не и кон­тро­ли­шу из­ве­де­не ра­до­ве.

Тра­ге­ди­ја је се­дам ме­се­ци би­ла не­пре­мо­сти­ви јаз не­ра­зу­ме­ва­ња, ко­ји па­ра­ли­ше цео Но­ви Сад и це­лу Ср­би­ју. Али не тре­ба да оста­не не­про­бој­ни гру­до­бран мр­жње. Ша­нац не­при­ја­тељ­ства. Раз­у­ме­ва­ју­ћи раз­ме­ре тра­ге­ди­је и ту­гу по­ро­ди­ца, тре­ба са­гле­да­ти по­сле­ди­це, из­ву­ћи по­у­ке и на­ћи сна­гу да сви за­јед­но за­ко­ра­чи­мо на­пред. Да пре­ки­не­мо с бло­ка­да­ма. Да за­у­ста­ви­мо да­ље ши­ре­ње зло­ћуд­ног по­ли­па не­тр­пе­љи­во­сти. Сва­ка ра­на се мо­же за­ле­чи­ти ако се то­ме при­сту­пи с до­бром на­ме­ром, а не с мрач­ним пред­ра­су­да­ма.

Сви ко­ји сма­тра­ју да због ве­ли­ке пат­ње иза­зва­не тра­ге­ди­јом на Же­ле­знич­кој ста­ни­ци тре­ба за­у­ста­ви­ти вре­ме и да­љи жи­вот, гре­ше. Сна­га је у уз­ди­за­њу, не у да­љем по­то­ну­ћу. Исто­ри­ја ну­ди до­ка­зе за то. Но­ви Сад је па­тио мно­го пу­та. И мно­го пу­та био у мно­го те­жим окол­но­сти­ма. И сва­ки пут су на­ши пре­ци смо­гли сна­гу да се уз­диг­ну из­над им­пе­ра­ти­ва по­ли­тич­ке се­бич­но­сти и удру­же се у до­бро­на­мер­но­сти за­јед­ни­штва.

Но­ви Сад пам­ти ур­ли­ке то­по­ва 1849, кад је сру­шен до те­ме­ља и кад је од 20.000 ста­нов­ни­ка по­ги­ну­ло 13.000 и срушенe 2.004 ку­ће од укуп­но 2.808. Се­ћа се џе­ла­та смр­ти из Но­во­сад­ске ра­ци­је 1942. Пам­ти ко­ра­ке из­бе­гли­ца по­сле „Бље­ска” и „Олу­је”. Се­ћа се мо­ли­тви мај­ки 1999. кад су бом­бе НА­ТО-a па­да­ле уме­сто ки­ша. Кад је Алек­сан­дар По­по­вић, нај­бо­љи сту­дент елек­тро­тех­ни­ке, по­ги­нуо код На­да­ља бра­не­ћи сво­ју зе­мљу. Кад је Олег На­сов, пре­ла­зе­ћи свој мост, у свом гра­ду, уби­јен ра­зор­ном гра­на­том лан­си­ра­ном пал­цем не­ког Тек­са­ша­ни­на. Кад се Ду­нав пре­ла­зио ске­лом. Кад су ули­ца­ма хо­да­ле хи­ља­де глад­них чи­је су фир­ме уни­ште­не у при­ва­ти­за­ци­ји.

Са­свим је из­ве­сно да су 1849. по­сто­ја­ли гра­ђа­ни ко­ји су сма­тра­ли да не тре­ба ста­ти на стра­ну Аустри­је, већ по­др­жа­ти Ма­ђа­ре. Али још је си­гур­ни­је да је нај­ве­ћи број Но­во­са­ђа­на, са­свим оправ­да­но и ра­зум­но, сма­трао да не тре­ба би­ра­ти стра­ну у ту­ђем су­ко­бу. Да тре­ба гле­да­ти сво­ја по­сла. Мо­жда је и би­ло по­ли­тич­ких не­сла­га­ња, али ни­је би­ло зло­бе и раз­је­ди­ње­но­сти. Пре ви­ше од 170 го­ди­на на­ши пре­ци су има­ли здра­ви­је и ра­ци­о­нал­ни­је ту­ма­че­ње по­ли­тич­ких и дру­штве­них окол­но­сти. Раз­ме­ли су да би су­ко­би и по­де­ле до­ве­ли до но­вих не­да­ћа. До но­вих пат­њи. За­то су се ује­ди­ни­ли. И зду­шно при­сту­пи­ли об­но­ви Но­вог Са­да, ко­ју је пред­во­дио Зма­јев отац Па­вле Јо­ва­но­вић. Но­ви Сад ко­ји зна­мо из­ни­као је из ру­ше­ви­на 1849.

Да ли је по­сле Дру­гог свет­ског ра­та и Но­во­сад­ске ра­ци­је, и зло­чи­на у срем­ским на­се­љи­ма тре­ба­ло да за­у­век мр­зи­мо Ма­ђа­ре, Нем­це, Хр­ва­те?

На кра­ју Дру­гог свет­ског ра­та осло­бо­ди­о­ци ре­во­лу­ци­о­на­ри ли­кви­ди­ра­ли су ве­ли­ки број гра­ђа­на. Не­ки су по­др­жа­ва­ли фа­ши­сте. Не­ки ни­су. И је­ди­ни­ма и дру­ги­ма за­јед­нич­ки је био њи­хов име­так. Уби­је­ни су да би про­ле­те­ри до­шли до њи­хо­вих ста­но­ва и дру­гих бо­гат­ста­ва. Кад је на­сту­пио мир, Но­во­са­ђа­ни су има­ли сна­ге да опро­сте јед­ни дру­ги­ма. Да се ује­ди­не и за­јед­но из­гра­де Но­ви Сад као град то­ле­ран­ци­је.

За­што не мо­же­мо да при­хва­ти­мо чи­ње­ни­цу да је у демокрaтији суд пре­у­зео уло­гу пле­ме­на? За­што нам је да­нас то­ли­ко те­шко да при­хва­ти­мо ме­ђу­соб­не ма­не и по­шту­је­мо уза­јам­не вр­ли­не? Ка­ко смо по­ста­ли то­ли­ко злу­ра­ди? Ка­ко смо на зло бр­зо спрем­ни и при­прав­ни? Тол­стој је још пре 130 го­ди­на об­ја­снио да се не мо­же оства­ри­ти до­бро упо­тре­бом зла. Што ре­че Алек­сан­дар Ти­шма, зло оба­ве­зно гу­би у су­ко­бу с вр­ли­ном.

Мо­же­мо тра­жи­ти из­го­во­ре го­во­ре­ћи да су на­ши пре­ци ма­ње зна­ли о де­мо­кра­ти­ји. Да су би­ли ма­ње обра­зо­ва­ни. Да су би­ли си­ро­ма­шни­ји. Да су би­ли на­вик­ну­ти да тр­пе. Ако смо обра­зо­ва­ни­ји, пи­сме­ни­ји, про­гре­сив­ни­ји и ли­бе­рал­ни­ји од њих, за­што се гу­би­мо у мрач­ним ла­ви­рин­ти­ма су­ко­ба и пре­зре­ња? За­што, ми та­ко аван­гард­ни, ро­бу­је­мо при­ми­тив­ним на­го­ни­ма? И где не­ста­де пи­је­тет пре­ма жр­тва­ма?

Жи­вот је сат­кан од три­јум­фа и по­ра­за. Успо­на и па­до­ва. Али не сме да бу­де за­сно­ван на мр­жњи. Мил­тон је у пра­ву. „Штa je там­но у ме­ни – про­све­тли, шта ни­ско – уз­диг­ни, по­др­жи!” Сту­ден­ти и опо­зи­ци­ја тре­ба да од­лу­че да ли ће­мо за­јед­но про­на­ћи пут по­ми­ре­ња или ће­мо за­у­век оста­ти за­ро­бље­ни­ци огор­че­ња.

Не­ма тих не­спо­ра­зу­ма ко­ји мо­гу оправ­да­ти да­љу са­та­ни­за­ци­ју и по­ни­жа­ва­ње оних ко­ји се не сла­жу с бло­ка­да­ма. Де­мо­крат­ске сло­бо­де су ци­ви­ли­за­циј­ско до­стиг­ну­ће. Оне су про­из­вод људ­ских до­го­во­ра. И плод ви­ше­ве­ков­ног на­по­ра да при­хва­ти­мо пра­ва дру­гих као сво­ја соп­стве­на. Не­сла­га­ње не тре­ба да ро­ди не­при­ја­тељ­ство, већ раз­го­вор.

Ди­ја­лог ни­је дво­бој. Ни­је мор­тал ком­бат, већ уљуд­на раз­ме­на ар­гу­ме­на­та. Људ­ска пра­ва ни­су троглодитск­a пе­ћи­на у ко­јој ви­че­мо јед­ни на дру­ге. Ни­су пле­мен­ско раз­бо­ји­ште. Ни­су вар­вар­ска ша­тра у ко­јој се вред­ну­је са­мо прин­цип та­ли­о­на. Де­мо­кра­ти­ја је пре­фи­ње­на па­ла­та у ко­јој жи­ви­мо за­јед­но, не­гу­ју­ћи ме­ђу­соб­не раз­ли­ке. Та ку­ћа је крх­ка, мо­же бр­зо да се уру­ши ако сви бри­жљи­во не уче­ству­је­мо у ње­ном одр­жа­ва­њу. Ни­је ве­ћи де­мо­кра­та онај ко сна­жни­је га­ла­ми, већ онај ко је спо­соб­ни­ји да са­слу­ша. Дру­га­чи­је ми­шље­ње ни­је не­до­пу­ште­на сла­бост, већ ува­жа­ва­ју­ћа сна­га.

Не тре­ба ужи­ва­ти у жуд­њи за про­ду­жа­ва­њем по­сто­је­ћих и ства­ра­њем но­вих по­де­ла и рас­па­љи­ва­њу ба­кљи мр­жње, већ у уме­ћу да се оне уга­се. Бо­ље је слу­ша­ти ра­зум, не­го стра­сти. По­ми­ре­ње је бо­ље од су­ко­ба. Ди­ја­лог је за­хвал­ни­ји од ис­кљу­чи­во­сти.