U jesen 1939. godine u prestonici se održavao drugi dan trke i dok su novine širom Evrope punile crne hronike o početku rata, Beograd je odlučio da svetu pokaže nešto sasvim drugo – brzinu, glamur i smelost. Tako je prestonica ugostila Gran-pri koji će ostati upisan kao jedan od najneobičnijih sportskih događaja pred Drugi svetski rat. Trka je počela – počeo je i rat – ali ova trka morala je da se završi, jer je Kraljevina Jugoslavija domaćin.
Dok je iznad Kalemegdana odjekivala buka bolida (preteča formule), publika je stizala vozovima iz svih krajeva zemlje – preko 80 hiljada gledalaca je došlo da prisustvuje spektaklu. Na stazi su se smenjivali najbrži ljudi Evrope – Lang, Brauhič, Nuvolari i naravno lokalni favorit Milenković, čije je prezime tada izazivalo samo patriotske uzdahe.
Nemački vozači, uprkos tome što je njihova zemlja već ušla u rat i zapalila Evropu, nisu želeli da propuste ovaj sportski prestiž. A publika? Ona je navijala iz sveg glasa da Italijan Nuvolari „pobedi Nemce“. I pobedio je. Dešavanja u Poljskoj su odredila našeg favorita. Fon Brauhič trku je završio drugoplasiran i besan, a Lang je ostao bez naočara kada mu je kamen odbačen gumom sa Fon Brahičevog mercedesa razbio staklo.
Nakon trke vozači su zajedno sa kraljem otišli na svečanost dodele nagrada, a zatim tradicionalno produžili u Skadarliju na ćevapčiće i vino. Kažu da je crno vino teklo bolje nego ulje u motorima, a da se slavilo kao da sutra ne postoji. I zaista, Evropi je ‘sutra’ donelo rat.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Beogradski Gran-pri 1939. godine pokazao je da Srbi čak i pred veliki istorijski lom nalaze načina da prkosno slave život. Možda nam to ponekad zameraju, ali upravo ta upornost da ostanemo svoji čini nas posebnim.
Piše: Stefan Stojanović
