Napušteni hoteli, sanatorijumi i fabrike širom Švajcarske od Furke do Tićina, od Engadina do Bilaha – postali su nemi spomenici zemlje koja se ponosi redom i tačnošću, a ipak dopušta da joj sopstvena arhitektura propada. Akteri su poznati – vlasnici i investitori, kantonalne vlasti i federalne institucije. Scenario se ponavlja iz godine u godinu – objekti se zatvaraju, projekti stoje, a priroda preuzima ono što je čovek napustio. Ruševine niču na planinskim prevojima uz jezera i u industrijskim predgrađima i to ne „od juče“, već decenijama, od sedamdesetih godina do danas.
Hotel Belvedere na Furki, nekada luksuzni simbol epohe alpskog turizma, zatvoren je 2015. godine i danas stoji kao kulisa za razglednice i fotografije. Sanatorio del Gottardo u Kvinthu, napušten još 1962. i pretvoren u magnet za ljubitelje „sablasnih“ priča i urbanih mitova.
Jakobstalova predionica u Bilahu već četiri decenije čeka dogovor oko svoje sudbine, dok odmarališta uz autoputeve, poput onog na jezeru Valen – zarastaju u mahovinu, sve dok se vlasnici i vlasti nadmeću oko otkupa i nadležnosti. U Engadinu, ruine u Tarašpu, nekada mondeno stajalište evropske elite, danas sve više liče na spomenik odronima i ćutanju.
Zemlja koja je u spoljnoj politici neutralna, a u unutrašnjoj nema neke oscilacije često pokazuje zapanjujuću sporost u obnovi, prenameni ili ako nema spasa, rušenju objekata. Umesto jasnih odluka, kantoni i investitori neretko razmenjuju optužbe, a ruševine umesto upozorenja, postaju turistički mamac.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Mi u Srbiji smo nažalost prošli kroz ratove, tranziciju i urušenu industriju, Švajcarska takve izgovore nema. Njene ruševine nisu posledica istorijskih lomova, već posledica komfora bogatstva, one ne nastaju iz nužde, već iz odlaganja. Zato napušteni hoteli i sanatorijumi u Alpima nisu samo sablasne ruševine, već ogledalo zemlje koja uprkos savršenoj spoljašnjosti, sve češće deluje kao da nema jasan plan za sopstvenu budućnost.
Piše: Nina Stojanović
