Још пре неколико дана изабрани пиљар обавестио ме је да ове године више неће набављати лубенице. То сам доживела врло лично, безмало се наљутила, одакле њему право да тако одлучи, и у чије име?
Не може то, помислих.
Има у граду још продавница.
У оближњим супермаркетима ти бостани већ дуго стоје, можете да их пробушите прстом колико су трули изнутра. Али, подаље мало, има једна пиљарица у коју нисам никад свраћала: видим изложене лубенице, купим.
Са добрим разлогом вратим се сутрадан и купим још две.
– Ето, још мало, и нема више. – каже ми симпатични човек за касом, мислим се, ма немој, иако знам да је у праву и да се бесмислено супротстављам чињеници да је лето прошло, и да ову шарену блузу нисам стигла да обучем.
Прошле зиме посећивала сам сваког дана једну ружу у комшилуку која је цветала до јануара. Иако је у сивилу кишних и мразовитих дана деловала крхко, у њеном отпору било је и спартанског и руског, и српског. Тек кад је сасвим свенула убрала сам је, и сад је чувам.
Данас се често говори о томе како је врло важно да човек препозна тренутак у коме мора да пусти раздобља, осећаје, људе: да дозволи свему што пролази да прође, свему што одлази да оде.
Може бити, спасао би се том вештином многих недаћа, али отпуштање са миром сувише је блиско равнодушности да бих за њим чезнула, дража ми је безнадежна борба:
никад не одустајем, мада често губим, и ономе што волим никад не кажем збогом. Ниједном лету, ни зрелим трешњама ни првим пахуљицама кад их упије земља, давно полупаним лампионима, поцепаним хаљинама, ниједној слици из сећања, ниједној души која ме је дотакла.
Оно у нама што негира нужност и реалност, све пролазности и немогућности овог света, и све јесени које доносе кише и мрак, то је божанска честица у нама.
„З“ је за заувек.
